Autobiografija

verica

Nijedna biografija nije samo ono što o nekom životu svedoče statistički podaci: gde je i kada neko rođen, čime se bavi, gde živi, šta poseduje i sve ono što se može izmeriti sadržajem odživljenih godina.

Najbitnija je ona biografija, koja se ne može izraziti brojevima i rečima, a najtačnije određuje smisao nečijeg života.
Ono što drugi o tebi mogu da napišu samo je delić tebe, ono što ti pišeš svojim delima si ti, u celosti.
Šta stvaraš, zavisi od toga šta misliš i osećaš. Šta si sebi i drugima u zajedničkom životnom prostoru.
Neki će ljudi biti manji od sebe i života, drugi veći od sebe i života.

To zavisi od toga koliko se čovek u čoveku uzdiže ili smanjuje, tj. koliko puta u drugome umire ili vaskrsava.

Kada bi čovek u čoveku,
uvek, bio ono što ponekad jeste,
najčednija reč na usnama,
knjiga nad knjigama,
zlatni odblesak radosti u očima,
sunčani dan u mislima,
srma nežnosti u glasu,
baklja ljubavi u tami života,
onda bi i Zemlja imala dva neba:
ljudsko i božansko.
Zvezdama bi, anđelima
i svecima iz božanske sfere
ljudsko srce bilo drugo nebo.

Oduvek sam osećala da je otadžbina svih ljudi duša, a duh fluidna biblioteka Univerzuma u kojoj se sreću sve civilizacije i da je čovek večan baš zato što nadrasta sebe i život stvaralaštvom. Nestaju civilizacije, ali se njihov život nastavlja u ovaloploćenim znanjima, u energijama ljubavi, plemenitosti, altruizma.

Na putovanjima sam otkrila čudesne svetove koje su iznedrile veličanstvene civilizacije. Pre svih, antičke Grčke i Egipta. Prepoznavala sam neke delove iz snova ili pročitanih knjiga.

Egipat, koji ja pamtim, ne menja nijedna katastrofa. U meni žive srdačni susreti sa ljudima svih nacija. Različite kulture, religije, interesovanja i istorijska nasleđa samo mogu ulepšati opštu sliku sveta. Isti osećaj: spontani i iskreni dodir prijateljstva, pamtim i sa putovanja kroz druge zemlje, koji se uzdiže izvan svih poredaka i privremenih zakona koji pokušavaju da ograniče ljudske slobode.

Ti susreti su mi otkrili da su prijateljstvo i ljubav zajedničko plućno krilo, kroz koje sjedinjeni udišemo nektar svemirskih čuda i lepota.

Ko je stajao na mestu nekadašnje Aleksandijske biblioteke, zna kakav je osećaj kada udahne magični etar besmrtnih energija. Uništene su knjige najslavnijih filozofa, pisaca, naučnika, ali njihove misli su se izdigle iznad svih smrti i ožitvoruju nove svetove.

Pored te, prebogate, knjige utisaka i doživljaja sa putovanja, u kojoj čuvam, kao svete relikvije, obrise neponovljive renesansne i Gaudijeve vanzemaljske arhitekture, impresivnost i grandioznost Mikelanđelovih freski na svodu Sikstinske kapele, poetiku gotskih katedrala, duh i dah muzeja: „Ermitaž“, „Luvr“, Figeras (Dalijev muzej) i mnogo toga još čudotvorno oduhovljenog, od najranijeg detinjstva upijam sadržaje i iz još jedne čarobne knjige – PRIRODE.

U njenim stihovima, koje tečnim zlatom sunčevih zraka i srebrnim rukopisom Meseca, ispisuju zvezde, vode, ptice, hlorofilna i sva druga uskrsnuća i milijarde milijardi preobražaja, u samo jednom trenu, neprekidno, otkrivam uzvišeni smisao postojanja, beskraj lepote.

Aboridžini veruju da je cela priroda Božiji hram, u koji smo se doselili iz sna. Znamo svi, koliko nas definišu snovi. U njima se prepoznajemo istinitije i trajemo duže od jave, u kojoj se srećemo povremeno i privremeno, kao putnici na usputnom proputovanju, opterećeni i bremenom neželjenih sadržaja.

Kada se snovi razbole, nema te jave koja može da ih izleči.

Snovi su izlet i uzlet u vanvremeno, beskonačno. U njima vidimo i buduće nas. Oni su taj prozor kroz koji gledamo u prozračno, svetlo i čisto nebo naših života.

Isto je sa prirodom i znanjem, beskonačni su, mogu se stalno širiti i uvećavati.

Kakvi bismo, kao ljudska vrsta, bili da nismo dugo sanjani i tako produhovljeno izmaštani?!

Samo je LJUBAV mogla da pokrene takvu maštu. Ona je u svemu i iznad svega. Ako živeti znači voleti, a voleti uzvisiti se i oplemeniti u sebi i u drugima, onda ćemo se kroz davanja ovekovečiti, tj. upisati u knjigu trajanja, što u stvari znači da:

Živimo onoliko dugo koliko nas u drugima ima.

I koliko drugi svetovi u nama traju.

Ne mogu u ovom malom prostoru da dopišem imena pisaca koji su menjali moje predstave o svetu. Njihova veličina prevazilazi sve prostore i sva vremena.

Pomenuću samo neke, kojima se često vraćam: Milorad Pavić, Vesna Krmpotić, Vasko Popa, Bruno Šulc, Ernesto Sabato...

Ovo bi bilo moje najkraće autobiografsko svedočenje o tome da, zaista, postojim, sve dok ovi svetovi žive u meni i uvećavaju se. A uvećava ih razmena sa ljudima koji azbukom ljubavi pišu dnevnike života.

U ime te razmene, pozivam te, dragi čitaoče, na putovanje kroz moje knjige. Ukoliko se na tom putovanju obraduješ, bilo čemu (priči, poeziji, sentenci, eseju, haikuu), onda ćemo ići zajedničkim putem ka novim horizontima i uzdignutog pogleda iznad svakodnevice posmatrati svet i život, iz neke druge perspektive.

Verica Tadić

Podelite ovaj članak na društvenim mrežama:

Posted in Clanak.