Časopis “Svitak”

"ЧАСОПИС СВИТАК"

 

svitak

klikni na knjigu i prelistaj elektronsko izdanje ovog časopisa

МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ
БИТНОСТ ЛИНИЈЕ У КРУГУ
(О КЊИЗИ : “ПЕЛУДНА ТИШИНА“ ВЕРИЦЕ ТАДИЋ)

"Ко зна шта сањају наши прсти"
Верица Тадић

- Одломак из рецензије -

Има у нашој поезији, додуше мало, песника који јесу песници - сочинитељи. Оних, који више раде на језику него на "наивној" слици, које читалац одмах "тешко вари" , али када открије битни смисао поруке, такви му песници постају култни, једноставно. У шкртости речи остају две могућности за читаоца: или прелет преко поезије, а то значи одбацивање, или заронити у рукопис и постати стваралац (читалац од ствараоца) неке нове варијације.
Сам тај чин у поезији је веома озбиљан, поезији даје пуни смисао, одлика добре поезије је битност. Наш најзначајнији песник сажетог и битног је Момчило Настасијевић. Његова поезија - лив речи, има ток збивања. Он је тога био итекако свестан, кад је и ово записао: "Непојмљива је стварност, ако у суштини није ток, непојмљив ток, ако у свим фазама себи не одаје свој извор". Ту, у тој непрекидној присутности првобитног, у томе бити истовремено и у току и на извору, видим истину бивања. И видим је у томе, да се поред свих распредања, свих цепкања, ипак у суштини ништа није распрело, ништа исцепкало“.
Ток је тема певања Верице Тадић, али оно што је за Настасијевића круг у кругу, то је за Верицу дуга линија у кругу. Свест је материја, свест је игра, свест је и бескрај, али о крају имамо свест. То је за Верицу стално трагање за сном, за тајном, а све се своди на јаву где смо своје "одиграли", свак понаособ, као лични доживљај. Ипак каже Верица:

"Ко зна
шта сањају
наши прсти?!"

Кад ово каже не мисли на стварну мисао, ма колико њена ниска архетипског стоји као обрасци које не можемо заобићи. Резултат је двојак, једнако оном што је било јесте оно што ће бити. 

Прсти они што нас дотичу или они који су пружени према нама могу бити стварни а могу бити и митски, и то је недељиво, јер је живот, ток живота, приказан као лептир, као пролазност, или као "лептир од свиле" , чију пролазност не одређује чиста природа већ природа бриге.
У природу бриге спада и поезија ма колико статично изгледале речи на први поглед, оне расту, на шта је у својој песми "Речи расту" јасно указао Дејан Медаковић један од првих наших песника после Другог светског рата.

"Што дуже смо заједно
Све веће постају
Наше речи
Непримећено
Расте њихова говорљивост
Све ређе је оно наше
Плодно ћутање
И она тиха загледаност
У очекивано јутро"

Песник је само "један мали створитељ" (Медаковић) , чија градинарска снага јесте скривена јер "Архипелаг усана избледи и остаре речи" (Верица Тадић). Отуда и брига ове поетесе шта ће бити кад престане да

"У осмеху
сунча нам
се
сусрет?"

Речима, она, додаје чаролију, сугестију, наративност, двозначност, тон, боју, емоцију, али мисли о нежности која је условљена материјалним али не спори ни митско. И уз све то згуснутост је до те мере јака да скоро сваки стих говори једна реч, чак су и везници постали стихови, о њима се читав есеј може написати и отворити њихова сублимација...

Сенка која пада на ову књигу јесте вишезначна љубав аутора који жели да свет пева градинарску а не епитафну поезију. Њена слутња је, често, већ постварена мисао, гномастичка замислица једног аскете коме је у стегнутом изразу свака порука одговорна. Баш такав читалац пристоји овој поезији.

Podelite ovaj članak na društvenim mrežama:

Posted in Clanak.