Knjige su putujuće svetinje

ГОСТ САЈМА – ВЕРИЦА ТАДИЋ, књижевница из Чачка

Школска управа Чачак је током 2011. и 2012. године организовала циклус предавања и књижевних вечери „Завичајни писци у оку наставника” и „Беседе о књижевним делима” ради подстицања стручног усавршавања које је у надлежности установа. Од тада, с посебном пажњом негујемо сарадњу са писцима из завичаја и увек нам је задовољство и част када се они одазову позивима да својим присуством и својом речју увеличају наше скупове, сајмове, промоције... Овога пута, на позив директора Љиљане Ковачевић, гост Сајма је била књижевница из Чачка Верица Тадић.

Детаљније податке о Верици Тадић (и контакт ради евентуалних гостовања у школским библиотекама) можете да пронађете на следећој електронској адреси: www.vericatadic.com

Основни биографски подаци:

v1Верица Тадић пише савремену и хаику поезију, афоризме, есеје и приповетке.

Објављене књиге:
Острва ноћи (1990),
Пелудна тишина (2001),
Мрежа од сунчевих нити (2003),
Саг од дуката (2004),
(Кр)истина и (Б)лаж (2006, 2007),
Флуоресцентни прсти (2008),
На хридима тренутка (2009),
Причесна врата (2013)
Заветни плес (2013).

Дела су јој превођена на словачки, словеначки, руски, немачки, енглески и шпански језик. Верица Тадић је објављивала своја дела у бројним листовима и часописима (68 библиографских јединица), као и у заједничким књигама (40) и антологијама (10).

Члан је Удружења књижевника Србије.

 

 

Освојила је бројне награде:

- за поезију
Награда Књижевног клуба „Моравски токови” (1972, 1974);

- за приче
Награда Књижевног клуба „Моравски токови” (1975);
Интернационална награда часописа „АКТ” за најкраћу причу (2007);

- за афоризме
Награда „Момчило Тешић” (2005);

- за збирку приповедака
Награда „Ћамил Сијарић” (2005); Награда Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну дјелатност, Пљевља, Црна Гора

- за есеје
Награда „Андра Гавриловић” (2008).

v2О књижевном стваралаштву Верице Тадић писали су: Милијан Деспотовић, Ана Дудаш, Милосав Буца Мирковић, Недељко Терзић, Благоје И. Ранковић, Миладин Вукосављевић, Милосав Ђалић, Радован М. Маринковић, Милуника Митровић, др Милутин Пашић, мр Маријана Матовић, Братислав Бато Јевтовић, Драган Симовић и Милош Табић Томас.
Часопис „Свитак” (број 27/28, 2001) посвећен је књижевном стваралаштву Верице Тадић.
Др Милован Гочманац је написао књигу „Одуховљени лирски сензибилитет” (2012), у којој се бавио литерарним стваралаштвом Верице Тадић.

Верица Тадић живи у Чачку.

 

 

 

 

ПРИГОДНА БЕСЕДА ВЕРИЦЕ ТАДИЋ

КЊИГЕ СУ ПУТУЈУЋЕ СВЕТИЊЕ

Деца су најчеднији извор лепоте. Њихова осећања су искрена и племенита. Крхка су попут нежних пупољака у којима дишу свежи и нераспршени мириси будуће руже света. Безбрижно шире мирис чедне лепоте, свуда око себе, и не слуте да ће будућој ружи бити потребан и трн да је штити од непредвидивих опасности.
Зато је и дечје стваралаштво чисто и прозрачно као велико небо изнад нас, радосно осмехнуто и расплинуто у бојама дуге. Анђеоски део неба, обасјан сунцем нежности, деца носе у себи.
Кад то знамо, онда је логично закључити да су они који пишу за децу сачували у себи то небо детињства и на њему одсјаје звезда које трепере најблиставијим сјајем из њихових стихова и прича.
Да бисмо и после одрастања задржали evergreen наших живота – непресушну свежину младалачких дана, неопходна је активност духа, непрекидно стварање, а стварање није само чин писања, сликања, певања и слично. Стварање је откривање нових светова у себи и у другима.

Знањем, маштом, врлином. У томе успевамо само ако читањем откривамо нешто ново и ако се, у том процесу, обогаћујемо новим знањима. Читање није пасиван чин. Напротив! Свестранији је облик стварања, од многих других, иако то, на први поглед, не изгледа тако. Када читамо, ми размишљамо, замишљамо, маштамо, тражимо одговоре, покрећемо инспирацију, обогаћујемо дух.

Читајући, ми откривамо и оне догађаје и судбине људи за које без књига, никада, не бисмо ни знали.

Ако поставимо питање зашто је толико важно читати и писати, не можемо дати само један одговор, али ова два су, можда, и најбитнија. У књигама се откривају и они светови за које не знамо да постоје, до којих ничим другим, осим мислима, не можемо стићи, учи се шта значи бити добар и како неговати врлину.

v3

Где бисмо, осим у књигама, сачували најважније тренутке својих живота, када једног дана постану далека успомена? Да ли бисмо икада знали о нашим прецима, о историји, науци, свемиру, природи, чудесним авантурама, о непознатим деловима света, о митовима и феноменима? И да ли би ишта, у било којем свету, могло бити објашњено? Како бисмо, било шта, научили и о свему оном што се у нама збива и свему оном што нас окружује? 

У књигама живе сва поколења од настанка света до данас. У њима ће живети и будућа поколења. И све што постоји и што ће икада постојати. 

Нећу говорити о великанима писане речи, о њима ћете научити сами, рећи ћу само то да свако треба да буде део тог процеса стварања чудесних светова у царству књига, а књиге су путујући светионици, путују кроз сва времена и све просторе.

nahridimatrenutkaМисао им даје крила, која нам омогућују лет у безграничне просторе. Сада и увек. Кроз мисао и слику, а слику је створила мисао, и усмено предање, које је, такође, створила мисао, можемо путовати унапред и уназад, унакрсно, дијагонално, у круг. И све што знамо о нашем пореклу и прецима до нас је допутовало кроз мисао. Кроз њу путују сва знања. И оно што ћемо ми оставити у залог будућим поколењима биће из мисли изнедрено: племенита дела, духовна богатства и много тога још.

И највећу чаролију: ЉУБАВ, ствара и покреће мисао. ЉУБАВ живи у срцу, души, духу, телу, али мисао је осмишљава, даје јој крила да полети. Даје јој реч да се искаже, потврди, даје јој простор у коме ће се обзнанити и трајати.

Много тога у мислима је невидљиво, а тако велико: крила, простор, време. И неопипљиво, а трајно. Мисао је наше лично богатство. Нико нам га, никада, не може одузети. Нема тог тиранина који би могао покорити мисли. Ако смо је добили, без накнаде и било какве узвратне обавезе, то не значи да треба на томе и да остане. Мисли стално треба оплемењивати љубављу, новим знањима и свим оним што је велико и вредно у нашим и другим животима.

 

v4Из мисли су изнедрене речи, из речи књиге, из књига разни светови. Неизрецива је улога речи, без њих не би било људске комуникације, нити би ишта могло бити објашњено, настанак цивилизације, ниједан живот, ма који догађај и доживљај, ниједна љубав. Онај ко чита или пише отискује се на пучину маште, учи како се воли.

Замислите какав би људски род био да није створен из маште и љубави!

 

 kristinaiblazТреба рећи и ово, и у свету и код нас, има доста великих писаца, али само неки се уздигну до пиједестала славних. То, никако, не умањује вредност оних који су мање славни. Велики је успех бити у тој породици стваралаца који мењају свет и чине га бољим. За оног ко жели да буде добар писац, битно је да буде оригиналан, да препозна у ком жанру је најбољи и да, непрекидно, ради на свом усавршавању. У свакој епохи рађају се потенцијални генијалци. Да ли ће то и бити, највише зависи од тога колико ће свој таленат развијати и усавршавати.

Просветитељи, у свим областима културе, и сви они који откривају и подржавају младе таленте, од виталног и непроцењивог су значаја за духовни и свестрани развој сваког детета. Од њих стичемо неопходна знања, али и учимо како да остваримо своје снове.

Јава уме често да буде сурова. Снови су ти који нам улепшавају животе. А када се снови разболе, нема те јаве која може да је излечи. Зато сањајте, маштајте, волите људе и књиге!

Допишите себе у ту бескрајну књигу трајања у којој сви светови живе! 

 

Podelite ovaj članak na društvenim mrežama:

Posted in Clanak.