(Kr)istina i (B)laž, drugo izdanje

kristinaiblaz22

klikni na knjigu i prelistaj elektronsko izdanje ove knjige

Verica Tadić

„(KR)ISTINA I (B)LAŽ „

- Insert iz priče: „Crvena rukavica“ -

Pažljivo otvarajte prozore duše!

Tako je govorila Jelena, dok smo se sunčali na terasi njenog osmeha. Od kad je znam govorila je tiho kao da će povrediti prostor ili uho slušaoca. I nežno kao da su joj reči produžetak ruku i nastavak prstiju, kojima miluje sagovornike. Tog dana, mada kroz smešak, nekako žustro i jetko, za nju sasvim neuobičajeno, uputila je nekom oštru notu upozorenja.

Zbog onih koji, neprestano, zaviruju u tuđe živote i u svemu traže mrlju i trun nesavršenstva.

Grozničavo i sa povišenom temperaturom u glasu, dodala je još i ovo.

Njih se čuvajte! Gusta je pomrčina njihovog nezadovoljstva. Svako svetlo može da ugasi i proguta.

Ne sećam se šta je još govorila, ali sam dobro zapamtio da su neke njene reči našle odjek u mojim mislima. Osećao sam kao da su te izgovorene reči bile deca mojih misli. Ko zna gde i kad smo spojeni začetim smislom duha. Stoga, nije neobično moje duhovno materinstvo, iako sam dosta mlađi, i od one vrste koja biološki ne rađa. Čak i da nije tako, božanstveno je biti majka Jeleninih reči. Pa zar i ova njena rečenica ne ide u prilog tome?

Srećni su samo oni ljudi koji i u najdubljoj tami traže iskre radosti, i u svakom trenu i događaju lepotu. Oni uvek otvore bar jedan prozor duše da svetli i drugima...

Posle mnogo godina pročitao sam u nekoj knjizi jednu divnu sentencu: "tmina je svetlo koje nije otvorilo oči" . Kada danas razmišljam o Jeleni mogao bih reći da je osoba koja tami, neprestano, podiže trepavice. Zato je u njenoj blizini uvek bilo dovoljno svetlosti. Bar tako mislim dok gledam njene ruke. I Pako de Brinjo otkrio je u njima neku čudnu magiju...

Moja opsesija Jeleninim rukama išla je dotle da sam jedno vreme izbegavao da se rukujem sa drugim ljudima. Kad god bi me neko prisno dotakao ili duže zadržao moju ruku u svojoj, trgao bi se kao da je taj novi dodir ubica Jeleninog dodira. Želeo sam da ga sačuvam zauvek. Ali i da oko njega ozidam kineski zid da ga drugi dodiri ne bi doticali i oskrnavili. Ili, prosto, zbrisali sa mog dlana...

U svest mi se urezala poruka sa zadnjeg časa.

Ako ne možemo jedni drugima ulepšati ceo život, onda sigurno možemo, sat, dan, tren...

Draga moja Jelena, verovao sam u sve što kažeš. Da nije tako zar bih u sećanju sačuvao pupoljke najčednijih trenutaka ne dozvoljavajući da ih išta isprlja. U njima su najneviniji obrisi i čistota Tvojih osećanja, bez ijedne laži.

Podelite ovaj članak na društvenim mrežama:

Posted in Clanak.