Na hridima trenutka

hridi

Verica Tadić

„NA HRIDIMA TRENUTKA“

-STUDIJE I ESEJI-
“LUNARNI OBRISI NA PEJZAŽIMA DUŠE”
(Odlomak iz eseja o knjizi Đoke Stojičića: “Nemoć odgonetke”)

 

Religija pesnika je ona vera u kojoj se, u u crkvi srca, pod pokroviteljstvom i uz blagoslov patrijarha svesti, duša moli i ispoveda. Ta molitva jeste intimni čin pojedinca, suočenog sa bezbroj zagonetki i iskušenja, ali je ona, istovremeno, i otvaranje prozora između sebe i drugih.

Naše zagonetke i iskušenja su baš ti drugi, sa čijih se emotivnih teritorija u naše živote sliva mnoštvo začuđujućih tokova i povezuje nas sa njihovim sudbinama. Boje i obrisi tih sudbina za nas su uhvatljivi samo ako širom otvorimo sopstvene prozore, koje bismo mogli nazvati i z e n i c a m a m i s l i, jer su samo osvetljene misli fluidi budućih preobražaja. Mogućnost doticanja zajedničkih istina.

Ako se složimo sa ocem Justinom da je "molitva prosfora umešena od suza i srca", onda bismo za poeziju mogli reći da je posebna vrsta duhovnog i duševnog esperanta kojim se izražava lično osećanje teskobe i strepnje, egzaltacije i melanholije, ali i kosmopolitska osećajnost za opšteljudske probleme. Naš personalni čulni i iskustveni doživljaj jeste važniji od svega na svetu, ali tek sjedinjeni u istom bolu osećamo koliko je naša lična patnja neznatna u odnosu na civilizacijske katastrofe.

Poetske poruke koje ispisuje Đoko Stojičić u knjizi “NEMOĆ ODGONETKE”, pretočene su u jedno veliko Sunce ljudskosti i upućene svima nama. Pokloniti deo sebe i ovovekovnim nomadima, čija je ognjišta ugasilo neljudsko bezumlje, a porodice kao spore razvejao ratni vihor po nepoznatim i besputnim predelima, to je ono što uvek možemo da učinimo. Ublažavanje svekolike ljudske patnje smisao je i našeg života, i tkanje neuništive hristolike niti koja nas spaja sa drugim ljudima.

Duboko ubeđen da:

"Negde u nigdini, negde u beskraju,
Svaki se otkucaj našeg srca broji"

pa shodno tome i obznanjuje ne samo ona povest koju sami stvaramo, nego i deo opšte tajne, Stojičić je u svojoj najlepšoj pesmi, himničnog oblika, "Lastavičje gnezdo na fresci Hilandara", stihovima oduhovio jednu takvu obznanu.

"Iverak svečeve kosti", u liku lastavice čije su gnezdo na fresci monasi čuvali sve do velikog požara, koji je gotovo potpuno razorio ovu našu veliku lavru, Stojičić je sačuvao u stihovima, da ga i posle nestanka ima, kao što, uostalom, u pesmi uvek dovoljno ima mnogo toga, čega odavno nema:

odbeglog detinjstva, nedosanjane ili izgubljene ljubavi, davno odletelih ptica, presahlih damara hlorofila, senki cvetnih oltara, odlomaka legendi i epova.

Podelite ovaj članak na društvenim mrežama:

Posted in Clanak.