Nagrađeni radovi

ZVONKE ISKRE

Književni klub: «Moravski tokovi«

-Treća nagrada za poeziju-

Poema o majci, strane, 9-11.

Trstenik, 1972.

iskre

Verica Tadić
POEMA O MAJCI
(Odlomak)

...Nedogled
magli vidik,
zatvara mi oči,
cepa Mesec bled
tvoj lik.
Kuda ćeš poći?!

Kuda ćeš poći?!
Staza kopni,
na rukama
svitac otvori oči,
prskam u opni čekanja.

...Sekunda ludi
da okvasi
suvo polje,
more budi palme,
talasi ruše postolje
umornih dozivanja,
pogled se lomi
u plićaku
nejasnih otkrivanja,
prsti tromi,
uklješteni
u kraku svitanja,
lišće izdiše
u lokvi beznađa,
i senke nadanja
tonu ispod
zaljuljanih lađa.
O, MAMA!

Kuda ćeš poći?!
Staza kopni,
na rukama
svitac otvori oči,
prskam u opni čekanja...

DVOTOMNA KNJIGA:
1.»KAO BISERNA ŠKOLJKA«
2.«STALNO TERAMO SVOJE«

"Momčilo Tešić« - Međurepublički konkurs

-Prva nagrada za aforizme-

strana 29

Požega, 2005.

 

skoljka

Verica Tadić
(Ciklus: «Carstvo zvano misao« )

Živimo onoliko dugo koliko nas u drugima ima.

***

Život je kratak da se uzme sve,
al' dovoljno dug da se nešto da.

***

Tek kad se život ugrozi ili od njega ostane
opušak sna u pepeljari vremena
shvatamo koliko je vredan.

***

Život je vlat trave,
koja i kad odoli svim naletima vetra,
jednom bude pokošena.

***

Dobrota je pelcer budućnosti i seme besmrtnosti.

***

U kalendaru duše
svaki gest dobrote je crveno slovo.

***

Osmeh je najlepši dijalog između dva bića.

***

Reči su biserne školjke na arhipelagu života.

***

U prašumi laži samo hrabri traže put istine.

***

Kad umre pravda istina je sveća što na usamljenom grobu gori.

***

Prijateljstvo je najlepša liturgija u »katedralama duše.

 

(KR)ISTINA I (B)LAŽ

"Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost"

-„Ćamil Sijarić” - Jugoslovenska nagrada za najbolju neobjavljenu zbirku pripovedaka, u toku godine. -

Pljevlja, 2005.

 

kristinaiblaz

 

PRIČA IZ KOJE SE RODIO ŽIVOT KNJIGE

Verica Tadić
(KR)I S T I N A I (B)L A Ž

Ušao sam u dvorište na stražnji ulaz, sav usplahiren, kao onog dana kada me je otac, prvi put, doveo u njihovu kuću. I onda i sad pogled mi je otrčao do rascepljenog stabla. Odolevalo je vremenu. I naša imena na njemu.
- Zbunjuje te izgled " Ilijine trešnje" ?
Ne sačekavši odgovor, otac se nakašljao, nekoliko, puta da pročisti grlo i dodao:
- Drugu polovinu otcepio grom... kad se rodio Tinin očuh... na Ilindan.
- Je l' se uplašio?
Upitao sam naivno.
- Ma ne, tek je izlazio iz maminog stomaka...
Nisam verovao ocu. Instiktivno sam osećao da se bebe najviše plaše dok su u stomaku. Tamo su tako same i nesigurne. Kad izađu, iz tog strašnog karantina, uvek će biti nekog da ih zaštiti.
- Stigli ste - presekao mi je misli gromki glas.
- Čika Ilija će ti biti isto kao ja... samo ga dobro slušaj... je si li me čuo?
- A h a - promrmljao sam, nekako neodređeno, pružajući desnu ruku. Drugom sam, grčevito, stiskao očevu podlakticu. Obojica smo imali velike knedle u grlu. Odeća mi je bila već mokra od znoja.
Ne znam kako bi preživeo taj trenutak da se nije pojavila Kristina. Njena gusta, loknasta, kosa rasula se u zraku jutarnjeg sunca. I ceo prostor ispunio se njenim likom. Činilo mi se da smo i ja i prostor stvoreni samo zato da bi se u nama odrazio njen lik. Meni je to bilo, ne samo dovoljno, nego i previše. Mislim da je i prostor bio srećan što ga ispunjava i oplemenjuje takva lepota.
Prošao sam gotovo ceo svet, uživao u čarima mnogih žena, ali ništa ne pamtim, sa većim ozarenjem u srcu, kao taj prvi i nevini Tinin poljubac. Kao galebov krik na pučini, pratio me kroz sve plovidbe i sećao na nežno plavetnilo detinjstva.
Prišla je, lagano, pogledala me umiljato i uhvativši se ručicama za moje uši, koje su bile dovoljno klempave za taj poduhvat, cmoknula me pravo u nos. Deo poljupca skliznuo je na levi obraz i rascvetao se u crveni ljiljan. Ne znam da li su i drugi videli, ali sam bio ubeđen da se, baš, tako desilo. Uostalom, jednom mi je i sama priznala da se seća mirisa koji je udahnula sa moga obraza i da ga neće nikada zaboraviti.
Ne verujem da bi to uradila da joj nisu rekli da ću biti njen brat.

* * *

Otac se nije vratio iz bolnice. Majku nisam ni zapamtio. Sve sam to nekako preboleo uz Tinu i njenu mamu. Odrastali smo zajedno. Zapravo, srasli u jedno biće. Mislili smo zauvek nedeljivo. I bilo je tako, dok se njena polovina nije iskrala iz mene i počela da živi za drugog. Uhvatio sam njihove poglede, kad su se sreli. Sav izbezumljen, gledao sam kako se rascvetavaju ljiljani na Tininim obrazima. Gotovo sam se onesvetio od nadolazećeg mirisa. Moj obraz bio je suv i nije mirisao.
Sutradan sam otputovao. U prvo vreme radio sam kao pomoćni radnik na brodu i stalno mislio na svoju drugu polovinu i svoje druge roditelje. Poredio sam sebe sa " Ilijinom trešnjom " . I živeo kao ona, bez svoje polovine.
Mada sam, ko zna koliko puta, raspakivao već spakovane kofere i cepao tek napisana pisma, ne bih se nikad vratio da na brodu nisam sreo zajedničkog prijatelja. Putovao je na Krf. I sve mi ispričao.
- Blažimiru, tj. njenom mužu, najpre se razbolelo ime. Bilo je bolesno i kad su se upoznali, bez četiri zadnja slova. Možda bi i ostao Blaž da se nije otkrilo da je oženjen sa dve žene, u isto vreme. Ne bi sa imena otpala prva slova, njemu jedno, a njoj dva, moj kapetane...
Nisam ga više slušao ni čuo, niti mi je bilo važno da li se, potom, udavala ili nije, ni to što sam postao kapetan...
Pao sam na kolena i zavapio:
- Bože, koliko sam grešan!

* * *

Na stepeništu je stajala devojčica i gledala me netremice. Nije imala loknastu kosu i plave oči. Bila je suviše ozbiljna za svoje godine.
- Ti si moj tata, je l' da? !
- A h a - promrljao sam, nekako neodređeno, i pružio joj obe ruke. Oboje smo imali velike knedle u grlu. Odeća mi je bila već mokra od suza i znoja.
Sa bledih ustašća otkinule su se reči, teške kao granitne stene:
-" Sigurno će doći... i biće ti isto kao ja" - rekla je...i zaspala.

 

UZDANICA, BROJ 2 * GODINA II

Književni klub: «Moravski tokovi«

Prva nagrada za pesmu: »Nebo od tvojih usana«

strana 92

Trstenik, 1974.

 

uzdanica

 

Verica Tadić

NEBO OD TVOJIH USANA

Prva kap si žednome na usni,
razgorela zublja nade u istini
postelja meka mojoj si tišini,
lepet galebovih krila na pučini.

U sutonu dubokom,
osmehom mi puteve otvaraš,
zastor tuge, nežnom, brižno
strgneš rukom,
i uvek nešto više od davanja daš.

Dok vajam ti lik na talasu nesna,
svetao i mio – kao prvi obris
praiskona,
u venama oluja se stiša urnebesna,
za susret sa tobom – tu svečanu misu –
zvone čežnje zvona.

Ti si moja emotivna Vasiona,
embrionu misli razvojna si meta,
prva i poslednja ti si spona,
između jave i snova, opijenih
mirisima nebocveta.

Kao neuzbrano, već dozrelo voće,
u, prepunom svetu, bez tebe
sam sama,
sve u meni želi, sve u meni hoće
samo nebo od tvojih usana.

UZDANICA, BROJ 3 * GODINA 3

Književni klub: «Moravski tokovi«

-Treća nagrada za priču-
(prva i druga nisu dodeljene)

Nagrađena priča: Poslednja kap krvi , strane 69-71

Trstenik, 1975.

 

uzdanica3

 

Verica Tadić
POSLEDNJA KAP KRVI

Sećanja su zažuborila u stanu njene duše, a srce se spremalo da otvori vrata prošlosti. Jesen je slala poruku o svom dolasku na ožutelom lišću, praćenu horom ptica, i ostavljala prizvuk prolaznosti u željama.
Razgledala je slike i u njima tražila svoj lik, unapred znajući da ga neće naći, jer su ga surovosti izbrisale.
Zavesa bora prekri joj lice i ona u tragu sećanja ugleda sebe u liku devojčice od šest godina kojoj je vetar, nadmoćno prodirao kroz kožu, napadajući to nejako telo, nemoćno da se potpuno odupre oštrim iglama mraza, usled čega su se ruke stezale i opuštale, neprekidno ponavljajući taj proces, sve dok se ne bi malo zagrejale.
Kao devojčica od šest godina radila je sve teške poslove, poslove koje s' naporom obavlja i žena zrelih godina. Radila je, ne suprostavljajući se, ali otac nikada nije bio zadovoljan. Nije se sažalio na to malo, nedužno stvorenje koje nikada neće oduševljeno i slobodno zaplivati u okean dečjih nestašluka, kome će uvek oblaci straha pomračiti sunce radosti na uzburkanim površinama čela.
Tog dana, mrazom zasićenog, vraćala se iz prodavnice koju je od kuće delilo vremensko rastojanje od dva časa hoda, i to onog brzog hoda, i umesto da se vrati u očekivano vreme, kako bi ocu ugodila, ona se zadržala oko tri časa duže, ali ne da bi mu se suprostavljala već zato što nije mogla odoleti divnim trenucima koje joj je ponudila devojčica ( sa kojom je bila u nekakvoj rodbinskoj vezi) – trenutke posvećene dečjim igrama.
Hrabro je podnela, već ustaljeni način kažnjavanja, jer to nije bio prvi ni poslednji čin očevog ispoljavanja »nežnosti«.
Često je zamišljala da je moćna i bogata, a otac nemoćan i star, zamišljala je kako je moli za pomoć, a ona produžava svojom stazom ne osvrćući se na njega.

***

Snovi nestadoše ispred nje. Ruke koje su se primicale da joj pomiluju novu stvarnost udaljiše se kada joj sećanje donese neželjene slike detinjstva. Učini joj se da još vidi crvenu reku, što je izvirala iz majčinih usta, dok su se očeve cokule neprekidno zarivale u izmučeno telo koje je drhtajima pružalo odbranu. Prošla je godina dana, a majke više nije bilo.
Ruka grča steže joj srce kada se seti majčine poslednje želje (da ih vidi: nju, sestru i brata) i očevog neshatanja ozbiljnosti bolesti, pa je umrla ne videvši ih.

***

Planinski izvori su pevali svoju pesmu, gledajući visoku, žutu travu kako razdragana igra, praćena zvucima vetra. Sunce je bacilo poslednji pogled ka vrhovima planina, žureći ka zapadu.
Borovi su dopunjavali prekrasnu sliku planinske svežine. Negde u daljini nazirali su se daleki obrisi vrhova nekih planina i činilo se kao da dodiruju nebo, okupano spektrom sunčevih boja, koje su postepeno nestajale.
Borko ponudi Radmili cigaretu, i ona odbi.
– Ne pušiš?
Radmila odmahnu glavom.
Ne piješ?
Isti pokret glavom.
– Da li te boli rame?
– Rame? – iznenađeno će Radmila.
– Mislio sam da si anđeo, pa ti rastu krila – oslobodi je Borko nedoumice. Oboje se srećno nasmejaše, onim spontanim, neuzdržavanim i dugotrajnim smehom. Borko baci travku koju je grickao i blistavih očiju upitno pogleda Radmilu:
– Ima li većeg dostignuća od mogućnosti da voliš i istovremeno budeš voljen?
Radmiline oči odgovoriše:
– To nije dovoljno, ako uz ne dolazi i razumevanje.
Borkove oči opet upitno pogledaše:
– Razumevanje?
Ali već sledećeg trenutka pročitaše odgovor u slomljenom pogled: Mislim na oca.
Dijalog očima se nastavio: – – Zar ne možemo savladati prepreke takve prirode; pobediti razumom nerazumno, besmrtnim smrtno, čistim prljavo?
Čovek ne može uvek da pobedi, ali može poraz shvatiti kao pobedu, ako je častan – odlučno zagospodariše Radmiline oči predelima Borkovog uma.
Isti, nagli trzaj iz stanja mirovanja u stanje kretanja prikova im poglede za stub iznenađenja zbog neočekivanog prisustva Radmilinog oca.
Znao sam – bilo je sve što je rekao.

***

Ozidala je deset godina da ih sruši u jednom danu. Opet se vraćala ocu i maćehi, činilo joj se da od dva zla bira manje. Kako bi se drugačije i mogao završiti brak sklopljen bez njene želje? Ostala joj je jedna velika i svetla nada:deca.
Volela ih je iznad,uobičajene, materinske ljubavi, uz njih je imala sve što joj je nedostajalo. U njima je žuborila njena krv i šumele njene misli. Ostati uz njih, to je bilo sve što je želela, ali je i to bilo nemoguće ostvariti.
Opet je bio u pitanju neželjeni brak.
– Ne ostavljaj nas, mama! – rasecali su joj dušu dečji jecaji, aona je bila napušteno telo iz koga ističe zadnja kap krvi.
– Ne ostavljaj nas, mama! – molili tonom kakvim samo deca umeju da mole.
Trnje se ponovo pojavi na njenim stazama i ona prikupi svu snagu da prokrči put svojoj deci. Uz najveće napore, bacajući svoje dane pod noge preprekama, uspela je da im omogući da završe fakultete i to je bila velika nagrada za sve žrtve, koje je stojički podnela. Njen najveći san bio je ostvaren.

***

Nesanica je nikada nije posećivala, ali je sada često navraćala u njene, nemirom probodene, vremenske dužine noći.
Osetila je neku nejasnu strepnju u sebi, predosećanja su stavila znak upozorenja pred njenu svest, ali nije znala iz kog pravca dolaze ti neodređeni nagoveštaji.
Mali, debeljuškasti čovečuljak, skoro bez imalo kose na glavi, dugo se borio sa sobom dok konačno nije pobedio svoju slabost:
– Vaš sin i ćerka...
– Vi ih poznajeta?! – uskliknu Radmila dok joj se osmeh razlivao niz blede usne koje ostadoše u znaku radosnog iščekivanja.
Mali čovečuljak jedva primetno odmahnu glavom, gubeći potpuno hrabrost.
– Odavno ih nisam videla – požali se Radmila, a čipkastu zavesu radosti zgužvaše koraci zabrinutosti koji su presecali put niz njeno lice.
– Pog...Poginuli su – razbijale su se reči, kao talasi o stene, praćene oborenim pogledom koji zamagli senka suza što zasipahu njegove poluukočene usne, koje se grčevito skupljahu u trenutku izricanja.
– Deco moja...
...Razlomi grudi presahli žubor reke iz koje je isticala i poslednja kap krvi.

ČASOPIS AKT, GODINA VIII * BROJ 31/32/33

Internacionalni konkurs za: Antologiju najkraće neobjavljene priče Matična biblioteka »Ljubomir Nenadović«

-Treća nagrada za priču: Šopenova školjka-

strane 7-8

Valjevo, 2008.

 

akt

 

Verica Tadić
ŠOPENOVA ŠKOLJKA

Tevc prinese školjku uhu.
- Čujem neki nejasan šum.
- Odsviraj na klaviru ono što si sinoć čuo!
Isak celim bićem upi zvuke.
- Znaš šta ja mislim sine? Kroz te se akorde tri noći vraćaju na mesta događaja. Prva kroz eho radosti u kome se i dan danas slavi prijateljstvo dva deteta i dva naroda. Zato čuvamo tu školjku koju je, tačno u ponoć, Šopen poklonio majci tvog čukundede kad su bili deca. Kroz eho tuge vraćaju se noći koje su najavile dva najbolnija događaja. Šopenove rastanke. Prvi sa porodicom i Poljskom 1830. godine. Drugi sa Aurorom Dupin 1847.
- Slušaj ponovo! Dva akorda su živahnog tempa, kao u mazurkama i polonezama. Setan je samo ovaj, nalik nokturnu.
- Možda je tuga koju je Šopen osećao u vreme rastanka sa Aurorom izbledela. U višim svetovima živi samo radost. Ili to znači da je njihov susret i tamo moguć. I zato se menja prvobitni eho.

ČASOPIS CRTE I REZE, BROJ 1.

Resavska biblioteka, Književnni konkurs »Andra Gavrilović«

-Druga nagrada za esej: Psalmi sunca na skulpturama sete« -

Strane 133-139.

Svilajnac, 2008.

 

crte

 

Verica Tadić
PSALMI SUNCA NA SKULPTURAMA SETE
( »Razgovor sa Sizifom«, Milijan Despotović,
Beogradska knjiga, 2008 )

Jedino blago što na svetu mi osta,
je to što, katkad, sam plak’o.
Alfred Mise

Kada zamišljamo Sizifa i njegov kamen koji se stalno vraća na početak, ne možemo a da se ne zapitamo čemu toliki trud, ako se svaki pokušaj obezvređuje?

Sizife, brate,
koliko još ima do vrha
koji se stalno osipa, zrni?

I ova poetska pitalica Milijana Despotovića najdirektnije zadire u to žilavo meso istorije neuspeha.

Čemu taj teret micati još?

Uzaludnost pokušaja, osipanje i mrvljenje i samog vrha, kome se stremi, zamke su iz kojih kao da nema spasonosnog izlaza.
Ne malo puta razmišljanja o svrsi života upućuju nas na sličan zaključak. Ma šta uradili, ma čemu stremili, na kraju krajeva, uvek smo na nultom meridijanu. Dolazimo da bi otišli. Početak je svaki samo otvoreni put za kraj.
Počinjemo od nule, nulom završavamo. Znači li to da je kraj obesmišljavanje svega započetog? I da rastojanje od početne do završne nule nije ništa drugo do put kojim pomeramo teški kamen izazova ka vrhu u izmaglici, koji se osipa i mrvi.
Takav zaključak izvlačimo iz vidljivog i merljivog uvida, zasnovanog na egzaktnim činjeničnim stanjima i empirijskoj podlozi.
Život nastaje i nestaje. Da li se to nestaje posle gašenja razlaže i deli na ne i staje (ne staje), najveća je dilema od kad je sveta i veka. Ako pažljivo analiziramo ove dve reči u koje je nestanak razložen, možemo izvući nekoliko zaključaka. Logično je da ono što ne staje, produžava kretanje. Izdvojeno ne upućuje na negaciju onoga što je u prvobitnom obliku označavalo konačan kraj. Pauza iza ne, na privremeno zaustavljanje, a ceo razložen oblik, na očitu promenu posle koje sledi neki novi početak.
Ne znamo da li je tako nešto stvarno moguće.
Poznajemo samo sopstveni tok od izvora do ušća. I nestanak. Razlivanje u ušću. Uviranje u nešto drugo, strano i nepoznato. Nešto od čega strepimo. Ili za čim čeznemo u danima očaja izazvanog invazijama ljudske bezumnosti.
Spašava li nas onaj drugi nevidljivi i nemerljivi, slućeni i neopipljivi, iskustvom nedosegnuti, sanjani svet, u kom je moguće obnoviti i uvećati sebe za nove puteve?
Ako je stvarni i sanjani svet integral beskonačnosti, onda bi to značilo da se u njemu naizmenično smenjuju naši počeci i naši krajevi. I da su nule, koje smo uslovno zamislili kao mesta nastanka i nestanka, u stvari krugovi ta dva sveta, koji se izdužuju jedan prema drugom da bi se dodirnuli i srasli u zajednički znak. U znak beskonačnosti( ∞)…

Ovaj put (…) nas troši,
ali i obnavlja.

Mogli bismo, zasigurno, ustvrditi da je ovaj filozofski podtekst u pesmi “Razgovor sa Sizifom”, moto svih pesama Milijana Despotovića, bez obzira na njihovu tematsku i žanrovsku raznorodnost. Ova pesma je zato i bila opredeljujuća za naziv knjige, koju Milijan posvećuje mitskim i ovozemaljskim podvižnicima, letačima u svetlozračne sfere duha. Do tih visina retko se stiže, kroz mnoštvo poraza. I porazi se, u posvetama, posebnim slovima ispisuju. Bez njih ni oreol pobeda ne bi zablistao punim sjajem.
I mada na Sizifovom kamenu prebiva i opstaje večnost neuspeha, on je važan graničnik između tame zaborava i svetla sećanja. Sve nijanse i razlike, u krajnjem ishodu, stapaju se u razlomak svetlosti i tame. Crta koja ih deli ili povremeno spaja, u stvari je klatno za dva časovnika. Samo jedan otkucava naše sutra. Časovnik pamtilica. Njegove su kazaljke kadre da naše danas pomere u novo vreme. Mrtve su samo kazaljke na časovniku zaborava. Između ova dva časovnika je granica života i smrti. Oni pokazuju različit smer i različito vreme. Ono u kom nas ima i ono u kom nismo prisutni. Iz koga smo izbrisani. Na tom teškom i neizvesnom putu, zaključuje Milijan: Upornost je najbolji saputnik.
Bez Sizifovske upornosti, sve bi se zaustavilo, okončalo, zaboravilo. Ako bismo stali i prestali da se krećemo napred, kamen bi nas smrvio. Dakle, nekretanje nas okamenjuje, a kamenu daje mogućnost da svojom aktivnošću obnavlja život.
Šta je, zapravo, uspeh u neuspehu?
Utiranje puta na kom će se mrvice okrunjenog vrha sa kvascem emotivnog doživljaja i vodom znanja u hleb pamćenja zamesiti. Za utiranje takvog puta potrebna je jaka volja za stalni pokret, za novi pokušaj, da bi se ostavio trag u vremenu. A vreme je naše najveće bogatstvo na ovoj planeti. Vreme je pergament Vaseljene. Ako ne znamo i ne umemo da ga koristimo, isto je kao da nismo ni živeli. Sve što uradimo upisano je na pergamentu vremena.
Umetnost je najplodnije polje budućnosti na kome se naše postojanje ukorenjuje za trajni opstanak. Na tom se polju obnavljaju semena emocija, uspeha, nade i vere. U poeziji, pre svega. U poetskom duhu se i nade i iluzije naforom sunčevog zračka pričešćuju. Istine i neistine jasno razaznaju. Reči kao zvezde svetle. Svetli i ljudsko dostojanstvo. Poetskim okom viđeno dostojanstvo je zvonik obraza koji se prema nebu diže.
Pesnici su vazda bili bratstvo koje kaligrafijom suza ispisuje potresna svedočanstva o ljudskim stradanjima i patnjama.
I Milijan Despotović sabrat je poetama čiji se poetski glas u protest i pobunu ostihovljuje. Ali i u svetilište presazdava da bi ikonostase tuge oplemenio svetlošću duha. Oplemenjena tuga može i u praskozorju istoka da zasvetli.
Šta je to što tugu prosvetljuje? Čak i onda kad razbratje caruje. I kad znamo da podanici razbratstva su: neljudstvo, neljubav, neznanje, nekultura, obezvreditelji dobra, istine i pravde, i pokrovitelji raznih nedela.
Šta nas tada spašava? Empatija i lekovito dejstvo suza. Suze su mera ljudskosti, znak da smo pobedili sopstveni egoizam i istakli zastavu emotivne solidarnosti, u ime svih koje tišti nepravda i onespokojava neljudstvo.
Zato se dolazak suza kao veliki praznik slavi u Despotovićevoj poetskoj predstavi sveta. One su mnogo više od toga. Prijatelji, ispovednici, tečno ogledalo vremena koje svojim kapima onežava ljudski rod. I sveta su voda bića, Jordan naših života.
Kad’ nemamo ništa imamo suze, da nas bola oslobode, da iz nas otrov tuge iznesu, ali i da kao providni cepelini u nebo radosti uzlete. Zato je mnogo umetnika ovekovečilo suzu. Kao atom besmrtnosti. Prisutan u svemu. U radosti i žalosti.
Milijan Despotović u suzi vidi obrnuti pogled. To je onaj pogled koji se vraća u nutrinu bića da se kristalizuje i oslobodi mutnih primesa. Iz tog pogleda čiste se naslage zlokobnih magli i svega što sužava vidike, da bi se vratio čist kao molitva i blag kao dečji osmeh. U tom novom pogledu, posrebreni destilati patnje i pozlaćeni destilati katarze najduševniji su izvori ljudskosti.
U znaku destilata katarze je i kamen. Slika Dragana V. Jerotijevića na portalu knjige (ako korice knjige tako uslovno možemo zvati) nagoveštava preobražaj. Mladi Sizif je nadmudrio i raznežio kamen. Rastopio ga u suze. Ili je to Sizif pred opasnim izazovom otvorio slavine svog bića? Bilo kako bilo, ali uočavamo da je pesnik na vodama Jordana, onim svetim vodama naših bića, zaplovio u vrtložna kosmodnevlja tražeći najveće dubine u kojima se lični poetski odraz neprestano muti i bistri u sudaru sa strujama bivših i sadašnjih svetova. Na talasima te dve oprečnosti, kristalizuju i izoštravaju i profil i anfas poetske slike. Da bi se započeo RAZGOVOR SA SIZIFOM treba prebroditi mnoga iskušenja. Baš onako kako dolikuje Argonautima koji u potrazi za zlatnim destilatima katarze (koji su u našem vremenu ekvivalent zlatnom runu) moraju se suočiti sa mnogo nepoznanica i velikim rizicima. Pa i onim najvećim, da će im plovidba biti uzaludna.
Nasilje i neznanje, saveznici su koji će se toj plovidbi sigurno suprostaviti. I svi oni koji divlje pobude u sebi množe, da bi ih na neistomišljenike ustremili.
Najopasnija je zver gajena u svom srcu podseća nas na ovu pogubnu istinu Milijan da je ne bismo olako zanemarili i zaboravili. A mnogo toga odavno smo već zaboravili. Brisanjem sećanja izbrisali smo i potrebu da štitimo sopstveni i kolektivni integritet. Zbog toga i nismo uspeli da izbegnemo opasne zamke krivolovaca. Njihov je cilj da krst sa koga se uskrsava, ponište kao pozitivan znak. Oni bi taj plus u putaču da pretvore, a putača je presek dva minusa koji u tom preseku nikad više ne mogu biti plus. I eto načina da drugima ponište i obezvrede sve ono što sami nemaju: znanje, vrlinu, razum, emociju, duhovni uspon…
A kad se to desi i kazaljka vremeplova gubi orijentaciju. U kazaljku vriska se izobličuje, jer se i ovomilenijumski trenutak u izobličenom pogledu prepoznaje:

Videćeš se u tuđoj dužici
koja postaje ubojna cev,
okrenuta tvom ognjištu…

Ovo iskustvo mnogo čemu nas uči. Nažalost i tome da iz njega nikad ne uče oni kojima je vodič haos.

Naša velika kuća je gorela
da bi slepci videli koliko je sati.
Kad se ugasila,
oni su zalutali.

Verujući u moć reči, taj živi molitvenik duha i neuništivo seme misli Milijan izriče i veliku mudrost bez koje nema uspeha u obnavljanju svega onog što čini smisao života: istine, ljubavi, dobra, svetlosti…

Večna reč je sam život,
nestane li njega
ko će tu večnost izgovoriti?

I ova mudrost nas uči, ali i opominje da su svakoj mudrosti roditelji nevolje, zato se nikad ne možemo osloboditi zebnje jer:

Ni drvo ni čovek nisu prevarili vreme,
ali čovek jeste prevario čoveka,
i drvo je počelo da se suši.

Čovek je potom,
i trsci zavideo.

Na zamršenoj raskrsnici ljudskih htenja i namera neko će sigurno izabrati pravi put. Uostalom, ove table za oglašavanje i usmeravanje baš zato su tu u knjizi pesama Milijana Despotovića.
Ko ne vidi trojstvo u slobodnom letu ptice, cvetanju prirode i ljubavi čoveka prema svemu što postoji i ne vidi da svaki je cvet, talas, uzdah, dašak vetra, fluorescentni trag svitaca i zamah krila u letu, haiku kosmodnevlja, ne može da voli i razume ni igru sunčevog zraka, ni lirsku dušu mesečeve sonate. I zaista, za muziku bilja i poeziju nebeskih tela potreban je poseban sluh. Samo liričari najsenzibilnije vokacije senzorima duha osluškuju psalme sunca i njihove treptaje na strunama harfe od bilja mastilom emocija zapisuju. Milijan te treptaje razuđuje i nijansira. Otkriva nova sazvučja, novu vibraciju u treptaju. To je ono što njegovoj svakoj novoj knjizi daje posebnu draž. Različitost u istom. Nova boja u spektru. Novi akord u “simfoniji sfera”.

“Svako ljudsko biće ima svog dvojnika” u jednom od biljnih stvorenja. I bilo je slučajeva da takav “dvojnik” za sopstveni razvoj krade energiju od čoveka za čiji je život vezan, osuđujući ga na bolest u doba kada cveta ili daje seme.
No, nekada je dovoljno spaliti rastinje koje okružuje bolesnika, bilo u kući, bilo u okolini, pa da bolest nestane bez traga.”
Zapisao je Karpentijer.
A šta biva sa “dvojnicima” koje mi uništavamo?
Šta je sa božurima koji su nicali iz ljudske krvi i bili živi spomenici i čuvari sećanja na ljudske tragedije?

Vratio se božur u naša tela…

Zar ovaj stih nije spomenik božurima?!
Posle zemljotresa u krvotoku zemlje, našli su spas i pribežište u ljudskim telima. Posle svih smrti, ljudi će ih sačuvati u svojim kostima, a iz njih će ponovo procvetati kad dođu bolja vremena.
I ovi stihovi potvrđuju, hiljadu puta ispričanu istinu, da će čovečanstvo opstati samo ako u svemu i iz svega ume da čita i zapisuje. Ako sve u sebi i oko sebe ljubavlju obesmrti.
Kao potvrdu pogleda koji u sebi nosi baš takvu perceptivnu dubinu, navodim naziv jedne pesme: “Hram u cvetu Vodopije”.
Učitavanjem sebe u floralni svet, Despotović u ovoj pesmi otvara vrata prosvetljenja u naizgled običnom doživljaju: susretu sa cvetom. Vodopija koju je dečak pri odlasku iz zavičaja zapamtio, uzrasta u zrelom čoveku u sakralnu vrednost. Zreo čovek taj novi susret sa cvetom doživljava kao ulazak u hram u kome su ikone detinjstva uskrsle u svetinje.
Nisu samo Seneka i Spinoza sanjali božanstveni san u kome će čovek čoveku biti svetinja. Mogu li se do te svete bliskosti uzdići ljudske duše pitanje je na koje se od pamtiveka traži odgovor.
Za sada Milijanov haiku se pridružuje hiljadama takvih nastojanja i želja, jer nema tužnije istine od ove:

Gledam jesenje
zvezde, tako su blizu,
ljudi sve dalji.

Ako se čovek čoveku ne približi, neće zatreperiti psalmi sunca na harfi od bilja optočenoj skulpturama sete, jer sve što postoji, živi zato da obogotvorenim bićima beskraj lepote ponudi, ali i zauvek umire bez uzvratne ljubavi.

 

Podelite ovaj članak na društvenim mrežama:

Posted in Clanak.