Recenzije

LAZUR BUDUĆEG VREMENA

- RECENZIJE O KNJIGAMA VERICE TADIĆ -

OSTRVA NOĆI

(Knjiga poezije, Udruženje publicista Čačka, Čačak, 1990)


časopis u kome je objavljena recenzija: ČAČANSKI GLAS

Strana 6.

BRODOVI U BURI TIŠINE
Radovan M. Marinković: Časopis Čačanski glas, (Godina LIX * Broj 46 )
9. 11. 1990.

Prva pesnička zbirka čačanske poetese Verice Tadić - nastala "u carstvu tišine" , "večnim čekanjima" , neprebolima i neprohodima - nesumljivo svedoči osebujnog stvaraoca, onog koji se, pre više godina, glasnuo, prepoznatljivo, u zajedničkoj knjizi ostvarenja radnika "Slobode" , naslovljenoj "Trkači prema suncu". U njoj autor posle neizvesnih bitaka i posle burnih i budnih snova tajanstvenim i tajnovitim morima nespokoja, pronalazi, u tamnici vremena, ostrva za življenje, za trajanje, za ljubav i za povratke zavičaju.

Pesnikinja priznaje da istina "nemoćna je" da je brani od poraza, u koji "ko jednom ode, nikad se ne vrati" . "Bežim možda ću stići", poručuje zapretana "u pesku vremena" , u kome se i zmijama nudi "na žednim poljima ruku" (…). Začuđeno shvata: "Život je vlat trave, koja i kad odoli svim naletima vetra, jednom bude pokošena". Onda se sve u njoj zaogrne tajnom: "Iz mene poslednja isplovi lađa niz, blagu, od suza penu" , "suze, u zalivu oka, to su čamci kad nas pohode rastanci". Potom se sve uskovitla u "pesmi meteora" : "Po svemirskoj travi se valjam" , kazuje pesnikinja, kojoj je pesma uteha, pesma - "u reč zatočena vejavica" . Kada "vekovi niz bašte zajezde" , kada utihnu bura tišina i bure tišine, pesnikinji je jedino preostalo da veruje u neizvesnosti: "Noćas kroz mene koračaju krilate opsene i hiljadu mi proleća žubori niz telo kao vrelo nebotoka u granama zore" . Ona se tada "zida u vekove beskrajem" , beži od sebe tamo gde "akordom duše Ciganin zapali noć i ostavi (je) na gitari" , uverena da "ni pobednik, ni pobeđen ne vraća se istoj bici" . Nakon svega, ishodište je na nekim drugim prostorima, možda u zavičaju: "Umrla bih ovde kad bih mogla tamo da se rodim".

Ta zavičajnost nije geografska, već pesnička: "Već drag mi je miris zemlje i prija mi ova trava i prija mi ovaj san što se, večno, sanja". Jer, "mi smo prošli sve oluje, više puta na Kosovu života pali" . To je taj zavičaj krvi, zavičaj svih pesnika: "I kad umre zadnja nada, to kraj nije - ostaju snovi da se u njima živi, a snovi od života duže traju".

Posebnu ravan u "Ostrvima noći" ocrtava ljubav (…).

Ljubav je u ovoj poeziji ona od čari Vladislava Petkovića Disa. "I kad umrem - tebe čekaću" , kaže pesnikinja. Ona napominje: "Ah, da mi je da se drumovima tvojim naputujem!" . Takvu čežnju sustiže elegija: "A nekad sam, u dnevniku vasione, zvezdama pisala ti ime". Ljubav se imenuje u "Ostrvima noći" neposredno: " I kad odem, to rastanak nije - sve što imam u tebi je". Napokon, ništa bez poruke: "Budi mi nadgrobni spomenik - da i posle smrti život nastavimo" . Takva poruka logična je nakon saznanja: "Nestaješ u utrobi noći, a u meni sve te više ima".

Pesniku koji tako peva zaista se mora verovati.

OSTRVA NOĆI

(Recenzija: Miloš Tabić Tomas, Požega, 2016.)


časopis u kome je objavljena recenzija: Časopis SVITAK, Požega, 2016.

Broj 86-87 * Godina XXIII * str.  36.

HARMONIJA   JEDNOSTAVNOSTI

 

Miloš Tabić Tomas: Časopis Svitak, Požega, 2016.

Broj 86-87 * Godina XXIII * str.  36.

 

 -Izvod iz eseja:

 

         Po mišljenju pesnika Blagoja I. Rankovića zbirka poezije: Ostrva noći, Verice Tadić, knjiga je retko pitke poezije, dubokih taninskih naslaga ...

          Ima tu i pesama neke dobroćudne nefingirane bezazlenosti…

         Kada je pesnikinja progovorila  sasvim određeno i jasno o ljubavi, te reči su dolazile direktno iz duše i srca (...) omotane lakim prozračnim velovima eteričnosti, u bogatom i mnogozvučnom i sazvučnom lirskom skladu ...

         Ljubav njenog života zemaljsko je savršenstvo, anđeo sa zakržljalim krilima, izbegao s freske tek sažarene crkve. U sneg se pretvorila njena poezija, da mu, ma i na trenutak, pokaže stope, u svoj toj čistoj i nevinoj belini...

         Za nju je to čovek, sa očima reka i rukama ptica (...) njemu je upućen čežnjivi zanos  satkan od beskrajno tananih niti ljudskih nežnosti …

         Stoga, u ovoj knjizi, svaka je pesma, klik, žudnja, ispovest pred ikonom boga ljubavi ...

         U carstvu reči ove poezije vlada savršena harmonija jednostavnosti.    Autorka se,  istini za volju, ponekad  i ne snalazi, dozvoljavajući tako i poneki brodolom, pa luta pocepanih jedara, uplovljavajući u luku nesvakodnevnosti. Ipak najveća vrednost ove knjige je krajnja i nesvakodnevna iskrenost, nabrekla emotivnost ...

         Poetesa se, kroz celu knjigu drži unapred prokušanih ritmova, tako da se, u stvari, pesma na pesmu nadovezuje, čineći tako mozaik od očiju, suza, srca, stihova. Sve u svemu, pred nama nije pesnik, koji se rabi rasprodajom svojih intima i nemira, već neko od krvi i mesa, čovek koji piše celokupnom unutrašnjošću, dušom i srcem.

         Ima u ovoj knjizi, možda, najlepših stihova srpske ljubavne poezije. Jedno se osećanje javilo, zaptreperilo u pesniku, i on ga je, kroz aplikaciju jedne čežnje, jednog nadprirodno prijatnog nemira, najavio i doneo upravo baš tako ...

          I ,naravno,  sve to je doneto u retko vanrednoj psihološkoj poenti, poetski krajnje suptilno, sugestivno i slikovito. Tako se sve ove pesme, u svakom od nas, pri čitanju, maksimalno i doživljavaju ...

          Tu je, sav pesnikinjin svet, u svojoj jednostavnosti, ali i složenosti u isti čas, koji čeka da ga otkrijemo i u njemu prepoznamo i delić sebe …
         Knjiga je, u svakom slučaju prava, više nego poželjna, da se nađe u rukama što većeg broja čitaoca. Jer, kao što rekoh: u njoj su neke od najboljih i najlepših pesama, srpske ljubavne poezije.

OSTRVA NOĆI

(Recenzija: Dr  Milovan Gočmanac, Požega, 2012.)


recenzija objavljena: Knjiga Oduhovljeni  lirski senzibilitet
 o književnom delu Verice Tadić


Svitak, Požega, 2012. (strane 10-20)

METAFORIČKO BOGATSTVO PRVIH STIHOVA

 

Dr  Milovan Gočmanac:   Knjiga Oduhovljeni  lirski senzibilitet

 o književnom delu Verice Tadić, Svitak, Požega, 2012. (strane 10-20)

 

          Verica Tadić (1949) prvu zbirku pesama je objavila pod naslovom Ostrva noći 1). Sadrži četrdeset devet pesama u zbirci i jednu pesmu na spoljašnjoj strani završne korice. Pesme su raspoređene po hronološkom redosledu pisanja, od 1969. do 1989. godine.

          Izbor pesama u naslovu Ostrva noći metaforom govori o usamljenosti pod uticajem stvarnosti opervežene željom mladosti da rasprostre misli i osećanja. Zajedničkom imenicom objašnjava apstraktni pojam noći, iskazan takođe aluzivno, ambigvitetom savremenog pesničkog izraza pod uticajem modernističke poezije sa zapada i mladih pisaca iz sopstvene sredine. Mladi književni krugovi uključeni u književne klubove sledili su modernističku poeziju Andre Žida, Federika Garsije Lorke, književna dostignuća Viljema Foknera, a u svojoj sredini versifikaciju i moderni izraz Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Vaska Pope.

          Odgonetanje skraćenog poređenja, ili poređenja po analogiji, utisnuto je u budućnost iz vremena omeđenog, onoga u kome je pesnikinja počinjala svoje književno stvaralaštvo. Otuda senki tamnog u njenim stihovima, više tuge nego razočarenja, a to su uzročnici smislenih dubina tmine u emotivnoj i stvarnosnoj omeđenosti.

    Pesnik srpske moderne, Jovan Dučić (1871-1943), ispevao je 1904. godine najpre naslovljenu pesmu Moja poezija, a zatim pod naslovom Poezija. Prvi katren soneta pod prvobitnim naslovom glasio je:

 

                     Mirna kao mramor, hladna kao sena,

                    Ti si bledo, tiho devojče što sneva.

                   Pusti pesma drugih neka bude žena

                   Što po nečistijem tržištima peva.

 

                   Četvrti stih prvog katrena pesme Poezija je:

                   Koja po nečistim ulicama peva 2).

          Od pravih poređenja pesnika moderne: mirna kao mramor, hladna kao sena, do poređenja po smislu: poezija tiho devojče što sneva, poezija žena na ulici, razvio se unutrašnji složeniji poredbeni smisao po analogiji, odnosno po sličnosti, metaforički, i poredbeni smisao po dubljoj logičkoj vezi, metonimijski. Dučićeva umetnička muza je tiha devojka što sneva, sa žutim ružama u dugoj kosi. Govori o čistoj umetnosti, makar koliko se takvo njegovo poređenje u apostrofi sopstvene poezije nekima činilo kao aristokratizam. Dučić apostrofira čistu umetnost, bez primesa štetnih po njenu dugovečnost.

          Tako je stasala poezija srpskog modernizma u raznim kulturnim centrima pesnika okupljenih u uredništvu i saradništvu književnih novina i časopisa. Mlade generacije pesnika, među koje spada i Verica Tadić, takmičile su se u metaforičkom i metonimijskom usložnjavanju smislova svojih stihova. Posebnu darovitost odmah je pokazala mlada poetesa Verica Tadić. Već na samom početku svog stvaralaštva izražava darovitu sreću stvaranja, radost stvaranja, kakvu imaju veliki pisci.

          Radeći na freskoslikarstvu, renesansni umetnik Mikelanđelo Buonaroti (1475-1564), govorio je u svojim poznim godinama:

          ''Genijalnost je večno strpljenje. Crtaj, ponovo baci, opet crtaj''.

          Freskoslikarstvom je izrazio monumentalne likove iz religioznih relikvija i izradio veliki broj metafora i skrivenih smislova po genijalnosti utisnutih u daleku budućnost za odgonetanje. Zatim je nastao period protivreformacije, ljudi su spaljivani na lomačama samo zbog svojih uverenja.

          Pisci pišu umetnost, a ne vlast i politiku. Ali su i kvintine Naši dani Vladislava Petkovića Disa (1880-1917) kao umetnost i etika teksta, i boemski dugi slobodni stihovi sa utisnutim iskricama revolucionarnog proletarijata Rada Drainca (1899-1943), poetski motivi koji više neće smeti biti napisani. Nastalo je neko surovo vreme pohlepe bogataša i mrzogrožljivog jedvapreživljavanja sirotinje, vreme nacionalnog rasnohedonističkog uživanja samo u sebi.

          Poezija srpskog postmodernizma s početka druge polovine dvadesetog veka već je nosila sobom obeležja potpune zrelosti pod opštim uticajem nadrealizma u poeziji Oskara Daviča, Aleksandra Vuča, Dušana Matića i drugih pesnika. Na njihovom pesništvu stasavale su mlade generacije srpskih pesnika znatnog pesničkog opsega i modernog višesmislenog izraza.

                    Jednu skupinu pesama čine pesme tipa Nepovrat sa formiranim stihom svrstanim u naizgled prozaični doseg ljubavnog zanosa i osećanja čežnje sa izraženim posrednim poređenjem prolaznosti mladosti sa cvetom. I mladost, kao i cvet, brzo uvene i precveta. Stihovi obiluju bogatstvom poredbenih stilskih efekata, čime se bogati i usložnjava smisaoni doživljaj cele pesme. Stihovi su mladalački, kao i čežnja, zato i razblaženo nevešti.

 

                             Znam da u tvojim očima

                             neću naći ostatke

                             sagorelog leta,

                             jer uveo cvet

                             neće, nikad, da procveta,

                             ni osećaj čežnje

                             da bukne u meni.

 

          Novu skupinu pesama čitalac može raspoznati po novoj, inovirajućoj, versifikacijskoj formi na granici sa formalnom vizuelizacijom, od samo jedne reči u vertikalnom nizu stihova. Takva je pesma Večno čekanje. Dinamici doživljaja dat je osnovni izraz u jednoj protičućoj misli napisanoj brzinom inspiracije. Zavet do zagrobnog života dat je izabranom zaručniku nizom izbrušenih reči sa iskrenim ljubavnim nadahnućem, naročito zvučno, mada sa reduciranom melodioznošću, u glagolskom budućem vremenu.

 

                             Ploviću

                              lukama

                             tvog osmeha

                             sve do

                             kraja

                             veka,

                             i na

                             presto

                             tvojih

                             misli

                                      staću,

                                      i kad

                                      umrem

                                      tebe

                                      čekaću.

 

          Jedna od najboljih pesama sa bogatstvom modernog metaforičkog kazivanja posrednim značenjskim smislovima poredbenih analogija, za koje se nadovezuje alegorija, pesma Na žednim poljima ruku, ogleda se višeznačnim smislom samog naslova u alegorijskoj vizuri versifikatorskog niza u celini.

 

                                      Raspukni

                                      treptajem duše

                                      školjku dana.

                                      Bukni

                                      sa vrha prljuše

                                      dok vadiš bodlju

                                      iz rana.

 

          Metaforičkom sintagmom ostrva noći iz naslova zbirke pesnikinja objašnjava mesto njenih emotivnih stanja i smisaonih zabeležaka životnih trenutačnih pojmova i pojava u duševnom, ljubavnom i materijalnom svetu. Izrazima školjka dana, na uzglavlju dana, žedna polja ruku, ogledalo vremena, lađa nemira, kojima obiluje svaka pesma, pesnikinja bogati metaforička i metonimijska personifikovana značenja, i posredne poredbene odnose između materijalnih i nematerijalnih, to jest duhovnih, pojmova. Obično se materijalnim pojmom, zajedničkom imenicom, metaforički, simbolički-aluzivno, objašnjava apstraktni pojam opšteg emotivnog stanja, ili opšteg stanja u ukupnom okruženju, apstraktnom imenicom.

          Pesnikinja koristi narodni izraz prljuša, čije je osnovno značenje ispošćena, mršava zemlja, sa osnovnim sastojcima ilovačom i peskom, da bi posrednim poredbenim značenjskim smislom izrazila pojam materijalnog siromaštva i smirenog a prkosno dostojanstvenog podnošenja bola i tereta vađenja bodlji iz rana, takođe u posrednom smislu metaforičkog izraza i poetske sintagme.

          U sintagmi žedna polja ruku iskazuje lep primer sinegdohe. Poredbeni odnosi i veze u njenoj poeziji češći su po unutrašnjoj logičkoj vezi, metonimijskoj, nego po sličnosti, metaforičkoj.

          U pesmi Obična žena, koju je napisala realističkim stilom, stvara primere metonimije, spajajući po unutrašnjoj, smisaonoj vezi, dela umetnika sa njihovim imenima.

    Asocijacija po sličnosti ima više u njenoj poeziji, a česta su i prava poređenja.Time doprinosi inoviranju jezičkog izraza svog maternjeg jezika, a bogatstvom smislova podstiče na razmišljanje ostvarujući utisak lepote maternjeg jezika.

          Znatnu umetničku vrednost u zbirci imaju pesme aforističkog sadržaja. Misao o životu iskazala je u pesmi Život. Koristi sažeto pravo poređenje i metaforu u osnovnim izrazima vlat trave i naleti vetra da bi izrazila brzinu prolaženja životnog doba. Metaforski, perifrastični i alegorijski izraz sintagme, pored pravog poređenja i epiteta, osnovne su stilske odlike njenih stihova.

 

                             Život je

                             vlat trave,

                             koja i kad

                             odoli svim

                             naletima vetra,

                              jednom bude

                             pokošena.

 

          Smireno kazivanje, bez ironije, objektivno je merilo vrednosti ljudskog postojanja i u pesmi Bez naslova. Date u obliku jedne rečenice, frazeološki istaknute, njene aforističke sentence deluju kao smislena poruka smireno data u trenutku istine.

 

                             Život je

                             kratak

                             da se

                             uzme sve,

                              al` dovoljno

                             dug

                             da se

                             nešto da.

 

          U pesmi Bez naslova upozorava na ljudsku sebičnost i škrtost u davanju, uslovljavanju pri poklanjanju, jer ljudska dobrota je svojstvena samo ljudskim bićima. Zato treba davati bez uslovljavanja i ucenjivanja, to jest biti nesebičan. Zato i postoji život, da se drugome nesebično daje i poklanja sva njegova vrednost.

 

                             Treba

                             znati

                             dati

                             bez

                             da ti

                             se vrati,

                             jer život

                              jeste

                             zato

                              da bi

                             drugom

                             životu

                             mogao

                             se dati.

 

          Proživljeno detinjstvo oseća kao mogućnost ponovnog rađanja, a iz njega proističe njena osnovna altruistička priroda, težnja za poklanjanjem osećanja i radosti. U detinjstvu su nastali i prvi uzleti smislenog saznanja o životu i svetu.

          U pesmi Zore mog detinjstva ponovo govori metaforskim poredbenim izrazima i sintagmama, ističući detinjstvo zore kao zore svog detinjstva, labudove snova, jezero sopstvenih misli.

 

                   Detinjstva bih

                   da probudim

                   zore

                   pa da opet

                   labudovi snova

                   na jezero

                   misli slete.

 

          Lirske minijature se unekoliko razlikuju od njenih, takođe eliptičnih, ali misaonih, aforističnih produhovljenih stihova. Svode se na običnu lirsku konstataciju, ali samo naizgled jednostavnu. Često su inspirisane haiku percepcijom pejzažnog trenutka i sličice izrečene jednostavnošću realistične recepcije datog trenutka. Inače, njene pejzažne slike mogu biti osnažene i usložnjene metaforičkim i alegorijskim izrazom, što ovde ne mora biti opšta odlika, jer se smisao pesme zasniva na realnom iskazu, lepom upravo zbog jednostavnosti i ubedljivosti.

          U pesmi Bez naslova piše eliptične stihove sažimanja haiku trenutka sa lirskim nadahnućem, koristeći i temporalni odnos glavne rečenice u desetercu i vremenske u dvanaestercu sa nenamernom upotrebom daljinskog slika.

 

                   Ni krik

                   da se otme

                    sa usana,

                   kad potonu

                             lađe

                             u smiraju

                             dana.

 

          U pesmi Ah, da mi je... zadržava alegorijsko-metaforički stilski izraz, stihove svrstava u oktete, a rimuje ih isprekidanom rimom, najčešće ženskom,  u jednom primeru daktilskom. Stihovi su slobodni, međusobno različiti po broju stopa.

          Primeri vezanog ili metričkog stiha istaknuti su u pesmama Nebo od tvojih usana i Budan san. Stihovi u katrenima ovih pesama rimovani su isprekidanim slikom (abcb). U svojoj poeziji ove zbirke pesnikinja je koristila povremeno i daljinsku rimu.

          Moderno u poeziji Verice Tadić distancira se od tradicionalizma već svojim početkom, a inspiriše se stilom i sadržajem poezije sunarodnika svoga vremena. Slobodni stih bez rime, odnosno beli stih, slobodni stih sa daljinskom rimom, stih bez metričkih pravila i vezani stih a bogat metaforom, kao osnovne odlike njene poezije,  govore o nastajanju novog talentovanog pesnika srpske savremene književnosti u rasponu godina štampanih pesama.

          U godinama kada je napisala najbolje ljubavne pesme sa setnom čežnjom i tihom tugom, napisala je i jednu od svojih najboljih pesama vezanog stiha, Obična žena, pesmu posvećenu svojoj majci. Izražena je velika ljubav sa razumevanjem, kao odgovor na majčinu brigu i ljubav. Stil je posve realističan, jednostavan, jednosmislen i jednoznačan. Stihovi su svrstani u metrički vezane strofične celine od jednog distiha, četiri katrena, jedne kvintine i jedne sekstine, sa distancom od jednakog broja slogova u stihovima. Rima je parna u celoj pesmi.

 

                   Moja je mama sasvim obična žena,

                   ne mari za Mocarta i Šopena,

                   čela je uvek blago namrštena,

                   leđa, umiljato, su povijena njena,

                   i kad je, s razlogom, na mene ljuta,

                   glas joj je mekši od ljutnje hiljadu puta.

 

          Ponavljanjem prvog stiha na početku pete i sedme strofe naglašava ne samo svoju prisnost i privrženost majci nego i emanantnu ljubav majci, ženi čija je opštost data u liku srpske žene majke, čija su sva blaženstva u ljubavi okrenuta prema porodičnom stablu i potomstvu.

          U zbirci pesama Ostrva noći Verica Tadić je iracionalno-moderna, naklonjena složenijem govoru sugestijama, aluzijama, alegorijskim i metaforičkim smislovima. Povremeno je misaona i jednostavna, čime se odvaja od poezije svoje generacije izrazom smirene i kontemplativne lične prirode. Verica Tadić pokazuje znatan talenat da govori i realističkim slikama, i tada iskreno, bez lažne patetike, dobronamerno i odmereno, sa mnogo saživljavanja i ljubavi prema životu i ljudima.

 

___________________ 

  1) Verica Tadić, „Ostrva noći“, Udruženje publicista, Čačak 1990.

  2) Prvu verziju pesme ''Moja poezija'' Jovan Dučić je objavio u Srpskom književnom glasniku, 1904, 12, 8, 1235. Ista pesma pod naslovom ''Poezija'', sa izmenjenim četvrtim stihom u prvom katrenu, objavljena je u Sabranim delima, knjiga prva, Svjetlost, Sarajevo 1969, napomene 321.

PELUDNA TIŠINA

(Recenzija: Ana Dudaš: Ruma, 2002.)


Prva knjiga u kome je objavljena recenzija: Knjiga eseja: Reč o reči, Srpska knjiga.

Ruma, 2002.  (str.131-134)

 

 

Druga knjiga u kome je objavljena recenzija:  Časopis: Stig, Malo Crniće              

(Godina XXXII * broj 87 * maj 2002.  (str. 72-75)

 

 

LAZUR  BUDUĆEG  VREMENA

 

 Ana Dudaš:

  1. Knjiga eseja: Reč o reči,, Srpska knjiga,

Ruma, 2002.  (str.131-134)

  1.   Časopis: Stig, Malo Crniće

               (Godina XXXII * broj 87 * maj 2002.  (str. 72-75)

 

 

         Svojom novom knjigom PELUDNA TIŠINA, poetesa Verica Tadić, oglašava se iz svoje plodonosne tišine posle jedne decenije prepune peluda i mirisnog romora cvetonosnog. Prvu zbirku pesama štampala je 1990. godine a naslovila je "Ostrva noći". Dok bi za mnoge tišina bila razarajuća, za ovu poetesu ona je plodotvorna. U njoj je ona uz klijanje reči uobličavala svoje stihove čije su poruke jedna sinteza lepog i uzvišenog poimanja ovozemaljske prolaznosti, života nam od Boga podarenog. Do ovakve harmonizacije dveju životnih prednosti ona je došla posle emotivnog (ali i eruptivnog) naboja, u kome je obitavala u jednoj ravnoteži duha i spoljašnjeg okruženja, čineći tako smislenijim svoje tišine ma kakve one bile. Znači, u tišini, ćutanjem se na neki način edukativno uobličila da kroz stih, s lakoćom iznedri sažetost svojih misli kroz koje provejavaju samo proverene istine jednog čovekoljubivog bića. Svestranog bića okrenutog duhu svojih predaka, toj nepresušnoj energiji tradicionalnih vrednosti.

         Već pri prvom susretu sa ovim stihovima stvara se doživljaj jednog duhovnog prosvetljenja, baš kao kada čovek stoji na svetom mestu. Nije uzalud ova poetesa pametovala u tišini jednom, sudbinski utvrđenom linijom, nije se sklanjala ispred oblaka tame:

                                       

                                      Na poljima

                                      crnim

                                      lovcima

                                      sam

                                      na

                                     potezu.

 

                                               ( "OPSENA" ) 

 

         Ne ustuknu ona ni pred puščanom cevi, već znalački, u miru zaključuje da će istina u budućem vremenu biti svetleća tačka ka kojoj će ljudi okretati svoje duše i glave, U zenici / futura / kao lazur /istina / će / da / zasvetli. Koračajući ispred svog vremena, sa vidom uprtim u budućnost, ona se jednim delom svog stvaralačkog čina deklarisala kao poklonik futurizma, modernog umetničkog izraza u književnom pravcu. Naslućuje ona da će taj talas zapljuskivati buduća pokolenja pesnika. Ona, kao i mnogi sledbenici  u pesničkom izrazu danas, biće samo "Beli potez" , sa vrlinama ratnika, i poput pesnika Marineta, putokaz za ulazak u te neobične tvorevine budućnosti, koje će biti prilagođene vremenu.

         Cela zbirka poezije ove nadasve nadahnute i umne pesnikinje je vapaj  za ISTINOM i otvaranje svih vrata do nje, jer Neiskusni / prevaru / ne slute, lako upadaju u njene zamke, u mreže razapete. Lako postaju plen dušama pohlepnim, virusno razmnoženim, koji sladunjavim rečima šire svoje jedva iskričave, lažne svetlosti:

 

                                      Na jarbolu

                                      tuđem

                                      barjak perja

                                      diže

                                     

                                      Oglašava se

                                         u gluvo doba

                                       

                                      Kad hrabrima

                                      oštrica otupi

                                      kandže pokazuje

 

                                      Gusarskom veštinom

                                      do pobede stiže

 

                                                         Pred svicima

                                                         prvim

                                                         oreol će pasti

                                                        

                                                         Vratiće se opet

                                                         mišju rupu

                                                        

                                                         Iz zasede

                                                         novu priliku

                                                         da vreba

 

                                                                            ("KUKAVICA")                        

 

         I laik može uočititi da je ova poetesa majstorstvo građenja stiha dovela do onih visina kada se sa sigurnošću može tvrditi da je jednim znalačkim pristupom već dosegla nivo lirske lestvice i veoma dobro savladano znanje poetskog govora.

         Celu zbirku sačinjavaju četiri poetska kruga: "Arhipelag intime" gde se poetesa zariče da će  U školjkama / ispod stene / vernost / sačuvati. "Promene oblika" vode grešne pred Strašni sud jer Na GOSPODA / ko /ruku / podigne /prvi / strada.        

         "Katalog igara" , je ciklus gde se licemerstvo i prikrivanje istina poput plime nadvilo nad miris obale preteći potopom i strašnim pomorom.

"Nasmejane skice" sa kojim Verica želi da preobražaj proklija vremenom, da Ljube se / svetlost / i boje / da bi se namnoženo zlo uništilo da ne uništi sve na planeti. Da ljudi jedni druge doživljavaju kao spasenje i iskupljenje od svakog zla. Ideja o preobražaju dominira kroz stihove ove poetese.

         Sukob između dobra i zla uvek je bio izazov za mnoge stvaraoce, kome i Verica nije odolela. Njena "borba" za istinu, verujem, neće završiti po onoj: "Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju" . Verujem da će ona doživeti vreme  kada će:

 

                                      Anđeli

                                        na prstima

                                      šetati

                                      kroz

                                      harmoniju.

 

 

                                               ( "LA FORTUNE")

 

         Dakle provejavanje mitološkog kroz zbilju ne može se mimoići. Mitološka boginja sreće širi svoja krila za nova nadahnuća, za svestranija nadanja.

         Naš književnik Milijan Despotović, kao recenzent ove knjige je rekao: "Senka koja pada na ovu knjigu jeste višeznačna ljubav autora koji želi da svet peva gradinarsku a ne epitafnu poeziju. Njena slutnja je, često, postvarena misao, gnomastička zamislica jednog askete kome je u stegnutom izrazu svaka poruka odgovorna. Baš takav čitalac pristoji ovoj poeziji".

 

PELUDNA TIŠINA

(Recenzija: Milijan Despotović, Požega 2001.)


Časopis u kome je objavljena recenzija: Časopis Svitak, Požega, 2001.

.

(godina VII * broj 27-28), Požega, 2001. (strane 23-29)

BITNOST  LINIJE  U  KRUGU

         Ima u našoj poeziji, doduše malo, pesnika koji jesu pesnici - sočinitelji. Onih, koji više rade na jeziku nego na "naivnoj" slici, koje čitalac odmah "teško vari" , ali kada otkrije bitni smisao poruke, takvi mu pesnici postaju kultni, jednostavno. U škrtosti reči ostaju dve mogućnosti za čitaoca: ili prelet preko poezije, a to znači odbacivanje, ili zaroniti u rukopis i postati stvaralac (čitalac od stvaraoca) neke nove varijacije.

         Sam taj čin u poeziji je veoma ozbiljan, poeziji daje puni smisao, odlika dobre poezije je bitnost. Naš najznačajniji pesnik sažetog i bitnog je Momčilo Nastasijević. Njegova poezija - liv reči, ima tok zbivanja. On je toga bio itekako svestan, kad je i ovo zapisao: "Nepojmljiva je stvarnost, ako u suštini nije tok, nepojmljiv tok, ako u svim fazama sebi ne odaje svoj izvor". Tu, u toj neprekidnoj prisutnosti prvobitnog, u tome biti istovremeno i u toku i na izvoru, vidim istinu bivanja. I vidim je u tome, da se pored svih raspredanja, svih cepkanja, ipak u suštini ništa nije rasprelo, ništa iscepkalo:1     

         Tok je tema pevanja Verice Tadić, ali ono što je za Nastasijevića krug u krugu, to je za Vericu duga linija u krugu. Svest je materija, svest je igra, svest je i beskraj, ali o kraju imamo svest. To je za Vericu stalno traganje za snom, za tajnom, a sve se svodi na javu gde smo svoje "odigrali", svak ponaosob, kao lični doživljaj. Ipak kaže Verica:

 

                                     Ko zna

                                     šta sanjaju

                                              naši prsti?!

 

         Kad ovo kaže ne misli na stvarnu misao, ma koliko njena niska arhetipskog stoji kao obrasci koje ne možemo zaobići. Rezultat je dvojak, jednako onom što je bilo jeste ono što će biti. Prsti oni što nas dotiču ili oni koji su pruženi prema nama mogu biti stvarni a mogu biti i mitski, i to je nedeljivo, jer je život, tok života, prikazan kao leptir, kao prolaznost, ili kao "leptir od svile" , čiju prolaznost ne određuje čista priroda već priroda brige.

         U prirodu brige spada i poezija ma koliko statično izgledale reči na prvi pogled, one rastu, na šta je u svojoj pesmi "Reči rastu" jasno ukazao Dejan Medaković jedan od prvih naših pesnika posle Drugog svetskog rata.

                                    Što duže smo zajedno

                                    Sve veće postaju

                                    Naše reči

                                    Neprimećeno

                                    Raste njihova govorljivost

                                    Sve ređe je ono naše

                                    Plodno ćutanje

                                    I ona tiha zagledanost

                                    U očekivano jutro 2

         Pesnik je samo "jedan mali stvoritelj" (Medaković) , čija gradinarska snaga jeste skrivena jer "Arhipelag usana izbledi i ostare reči" (Verica Tadić). Otuda i briga ove poetese šta će biti kad prestane da

                                    U osmehu

                                    sunča nam

                                    se

                                    susret?

         Rečima, ona, dodaje čaroliju, sugestiju, narativnost, dvoznačnost, ton, boju, emociju, ali misli o nežnosti koja je uslovljena materijalnim ali ne spori ni mitsko. I uz sve to zgusnutost je do te mere jaka da skoro svaki stih govori jedna reč, čak su i veznici postali stihovi, o njima se čitav esej može napisati i otvoriti njihove sublimacije.

         Na promociji ove knjige  u čačanskoj galeriji "Nadežda Petrović" (19. januara 2001), književnik Radovan Marinković rekao je i ovo: "Peludna tišina " potvrđuje da je Verica Tadić u neprekidnom i neprekinutom traganju za otvaranjem magijskih vratnica tajni, koje opsedaju, i čaraju, ljude, one koji "nisu pronašli crnu kutiju" odgonetki, a znaju da je "istina dovoljno hladna i spremna za obdukciju". Jeste, "u osmehu sunča nam se susret" , ali da li znamo "šta sanjaju naši prsti" , pošto "neiskusni prevaru ne slute" , a i sami smo životno neiskusni, pa "za novu igru" valja karte promešati, pošto "kroz pegave misli korača praznina". Imamo li te karte suđenice, uvek izgubljenice? A, ako ih valja  dubinski promešati, da li, pita se Verica Tadić, možemo naći "zlatni prah u polenu praiskona" , pošto nas, "oluja...baca gromovima u čeljusti".

         Da li smo, tada, sami čeljusti gromova?

         Da li smo "mala tačka na upitniku civilizacije ili misterija nad misterijama"?

         Dakle, o civilizaciji je reč u poeziji Verice Tadić, ona još u "Ostrvima noći" potpuno zrelo i misaono, na osnovu narodnog iskustva, na osnovu antropološkog puta, začinje tu crtu, kaže: "Život je vlat trave / koja i kad odoli / svim naletima vetra / jednom bude pokošena..."

         Sva druga košenja sa ništenjem korena nisu civilizacijska, ona su nepogoda. Verica Tadić sluti ljudsku nepogodu, koja svoje lice nikada nije krila, dok su drugi savijali glave istinske pesnike su neozbiljno shvatali, stoga Verica i ovog puta upozorava da smo na nebu civilizacije sve manja i manja tačka, samo.

         A Radovan Marinković se ponovo pita: "Da li smo mala tačka na upitniku civilizacije ili misterija nad misterijama"?

         I jedno i drugo. I "mala tačka na upitniku civilizacije" i "misterija nad misterijama". Slutimo, kao naša pesnikinja, crna jata koja "pogled u tajnu traže"  i nudimo se, kao i ona, zmijama jedući svoj put, a "na crnim poljima crnim lovcima sam-mi smo!-na nišanu".

         Crni lovci. Crne kutije neodgonetki. Upitnik civilizacije. Misterija nad misterijama...

         O Bože blagi, smemo li da pojedemo svoj put?

         Da li, sami, postajemo crna jata?

         Verica nas, i sebe teši: "Ja ću da pevam dok se kao mehur ne raspuknem", dok "galebovi duše na pučini šire krila", završava Marinković.

         A kada sam iščitavao poeziju Verice Tadić u zbirci "Peludna tišina" , na marginama rukopisa beležio sam njene stihove, one koji su istrgnuti iz matičnih pesama, posebno zadržavali moju pažnju. Na kraju, uočio sam da je to nova pesma. U stvari, to je tišina koja korača. U tom koraku shvatio sam da je civilizacija počela naopako da hoda i da smo svi svoja mesta pogubili. Evo te pesme koja bi mogla da ponese naslov "Tišina koja hoda" ili pak ovaj drugi "Na trnovom vencu":        

                                    U suzi ja čuvam put svoj

                                    istina je dovoljno hladna,

                                    u tkivu vremena odmara kosti.

 

                                    Samo ponekad smejalice zacakle

                                    u grču vilica-

                                    suvišna su ovde krila.

 

                                    Duge zime slutim

                                    u nevreme stoletnog greha.

 

                                    Svevišnji bi oprostio

                                    da se priča ne ponavlja.

 

                                    Korača praznina,

                                    oglašava se u gluvo doba iluzija

                                    na trnovom vencu.   

         Ova zbirka građena je u četiri ciklusa: "Arhipelag intime", koji čini školjku, "izbačenu na Itaku", "Pro-m e n e   ob-l i k a" koje u nevremenu umiču "moljcima sujete", "Katalog igara" u kome traje igra od plamena do iluzija i "Nasmejane skice" koje čekaju na govor.

         Ako je u "Arhipelagu intime" razbijala mehure istine, u "Promenama oblika" Verica radi na dovođenju pred sud vremena one što "užarene jezike za sobom vuku". Istina je uvek smirena, uznemireni su dvoličnici, istina se ne može utopiti, ona uvek izlazi na površinu:     

                                    Istina

                                     je

                                    dovoljno hladna,

                                    hladna

                                    i

                                    spremna

                                    za obdukciju.

         Nevreme je u ljudskim dušama a to nije bezazleno. Verica je to nevreme u istoimenoj pesmi saopštila kroz godišnja doba sa aluzijom na čoveka. Čovek je grešan prema prirodi i ona boluje, hoće li joj pomoći naše molitve da ozdravi. Kao i uvek inače, jer za sve greške koje smo prema pirodi počinili kasno je. Priroda jeste stvoritelj, misliti na nju znači misliti na čoveka, i uludo je u takvom stanju prizivati oprost od Boga:

                                    "Na Gospoda

                                          ko

                                      ruku

                                      podigne

                                      prvi strada".

         Teze o ljudskom i božanskom svetu jesu nužne, i ovi stihovi idu u tom pravcu, drže u pokornosti verujuće ljude. Miodrag Pavlović je u zbirci "Mleko iskoni" opevao nestanak bogova, citirajući Odiseja: "Bogovi neće više da se rađaju". Tumačeći ovu poeziju Ljubomir Simović kaže da je "propast  božanskog istovremena i povezana sa propašću ljudskog". Tačno je da nestankom bogova na zemlji čovek nije potpuno oslobođen. Nije jer najveća zla (a to se kroz vekove ponavlja) ovim prostorima dolazila su sa prostora pedantne teološke prosvećenosti.

         Znači li to da Bog ubija?

         Čovek mora da se zamisli do kog stadijuma civilizacije je stigao, ili se povlači nazad, i da u sebi ubije "moljce sujete", da se oslobodi varvarskog. Ne uspe li to neće imati ko da napiše "Katalog igara" (treći ciklus u ovoj knjizi).

         Verica baca u lice "licemernu rukavicu" sceni na kojoj je sve dvolično i časni ljudi padaju u zamku podmuklih prevara. Kraj ovog veka  biće zabeležen trgovinom ljudi, ljudi se prodaju kao u divljačka vremena. Ipak, kultura u neke predele sveta još nije stigla. Još je tamo ona tamna strana iz čije oskudne svetlosti iskače mnogo toga što čini zlo narodima vekovne kulture i tradicije. "Ovo će se kretanje završiti suncem" uveravao nas je Branko Miljković čija nas svetlost poezije ne napušta. Da to vreme još nije došlo kazuje i Verica Tadić:

                                    Ta mala

                                         tačka

                                      na

                                          upitniku

                                      civilizacije

 

                                       Tromb je

                                       u venama

                                        eôna

 

                                           Misterija

                                        nad

                                       misterijama

 

                                       Niko ne

                                       zna

                                           koliko

                                           glagola

                                           u tkivu

                                       perfekta

 

                                       Preživi

                                       i kako

                                       kroz

                                       ćelije

                                       nevidljive

 

                                       Sjedinjeni                              

 

                                       Ulaze

                                            u tekst

                                                 budućeg

                                                     v r e m e n a.

         "Nasmejane skice" čini poslednji ciklus ove knjige i njima je Verica želela da od "zuba" izmami sjaj, od "očiju" radost, od "usta" poljubac, da u "kosi" vidi nežne prste, "uši" da slušaju dobre vesti  i da svaki "govor" izbegne zle reči, sve to treba da bude datum koji vredi zapisati. Pesnička umetnost teži tom datumu, traži ga za stalnu temu.

         Poetesa Verica Tadić j e pesnik sadašnjeg stanja u kojem je svet u strašnom nesporazumu sa sobom. Taj nesporazum dovodi u zabludu i one koji zbog njega ispaštaju. Ona nije "dozivač slutnji" , ona je pesnik doba čiji je savremenik, ona je pesnik oprezne ruke, ruke koja stihove doterano i stepeničasto slaže.   To joj omogućuje da u svojoj angažovanoj poetici se uspne na pristojno mesto.

         Pvom knjigom3 Verica je govorila "sasvim određeno i jasno, o ljubavi, te reči su dolazile direktno iz duše i srca: ponekad vedre i razdragane, bolećive i raznežene, melanholične. Te tihe i radosno - bojažljive reči su "snom budućeg srca i duše" direktne ljubavne aluzije  sa dna najdubljih dubina, nekome ko se samo naslućuje". 4               

         I ovo je velika knjiga ljubavi, planetarne ljubavi, ljubavi za čoveka uopšte. Verica ne bi bila to što jeste da to što gradi ne gradi sa dušom kao potsetnik sebi i svim gradinrima, piše ove stihove:

                                    I smaragdne / kule

                                      mogu / da potamne

                                   

                                      Ako na  / njih

                                      senku  /baca

 

                                      Rošav / obraz

                                      graditelja.        

         Senka koja pada na ovu knjigu jeste višeznačna ljubav autora koji želi da svet peva gradinarsku a ne epitafnu poeziju. Njena slutnja je, često, već postvarena misao, gnomastička zamislica jednog askete kome je u stegnutom izrazu svaka poruka odgovorna.

         Baš takav čitalac pristoji ovoj poeziji.

 

_________________

  1. Momčilo Nastasijević: "Beleške za stvarnu reč", u knjizi "Eseji", celokupna dela, knj. VII, Beograd 1939. str. 98.
  2. Dejan Medaković: "Niske", Bagdala Kruševac 1989. str. bb.
  3. Jedan deo ovog teksta je objavljen kao pogovor u knjizi Verica Tadić "Peludna tišina", "Svitak", Požega 2001.

* Verica Tadić: "Ostrva noći", Udruženje publicista, Čačak, 1990.

  1. Miloš Tabić: "U susret pravoj poeziji", Iz neobjavljenog prikaza knjige "Ostrva noći", Valjevo, 2000.

PELUDNA TIŠINA

(Recenzija: Blagoje  I.  Ranković, Malo Crniće 2006.)

TRAGOVI  I  SENKE 

U  OKJEKTIVU  FUTURA


Časopis u kome je objavljena recenzija: Časopis Stig , Malo Crniće, * Godina XXXVI * broj 9. 2006.


* Godina XXXVI * broj 9. 2006. * str. 102-104.  

TRAGOVI  I  SENKE  U  OKJEKTIVU  FUTURA

Blagoje  I.  Ranković: Časopis Stig , Malo Crniće, * Godina XXXVI * broj 9. 2006. * str. 102-104.  

 

 

 

                                                                           Padaju lažne koprene,

                                                                        razgolićuje se dobro i zlo.

                                                                       Noć nije manje lepa, nego li dan,

                                                                       nije manje božanska.

                                                                       U noći bivaju Otkrovenja.

                                                                       Bezdan se raskriva samo u njoj.

 

                                                                                     Berđajev: Novo srednjovekovlje

 

 

            Pesnik traži nadahnuće, a kustos čuva postojeće - reči su Branimira Donata, u eseju O roditelju hrvatskog poetskog kruga, A. G. Matošu. A Verica Tadić je, formacijsko-stilski, doprla do nadahnuća, koje se može opisati ličnom secesijom ka sferi artističkog graditeljstva.

         Zato je, u gotovo konstanti, prisutno insistiranje na ekonomičnosti izraza, lapidarnosti i simbolizmu: a reminiscencija, tako spregnutih reči je sposobnost da se kondezuje iskustvo. Ako se, pak, poslužimo mašicama, odnosno žaračima Svetlane Velmar Janković, kojima raspaljuje poetsku peć Ivana V. Lalića, vidimo da ona racionalno opravdava poverenje u neposrednost poetskog izraza i u istinitost ispovednog tona ranih radova ovog pesnika, ne negirajući poetsko iskustvo.

         Kod poetese Verice Tadić radi se upravo obrnuto - nema visoke poetske peći niti lave, koja teče kroz strofe, skidajući tako meka tkiva, kao kal vremena. Pre je to onaj samodovoljan glas proroka - Vatesa, koji kori sukobljene ljude i Erinije, u tmini hrama umetnosti, ordinirajući korpusom dubokog poetskog mora. No, kao i svaki prorok, svoju centuriju, opevaće, ako smem tako da nazovem takvu konstrukciju stiha: binarnim fokusom metafore, čije je osnaženo dejstvo međusobnom atribucijom i istančanim smislom za simbol, ili analogijom binuklearne prirode polenovog zrna, ili frustracijom bipolarnog sistema  (Sunce-Jupiter).

         Uzmimo primer:

 

         U deltama ruku                                        U tkivu vremena

          Rastanci se mreste         ili             Odmaraju se kosti

 

                 Ovako proširena sintagma, apstrahovana je skoro do principa depoetizacije, sledeći aksiom simbolične umetnosti, da nikada ne teži shvatanju ideje po sebi. Tu je suštinska razlika poezije kreacije, od poezije opevavanja. I onako, i ovako, simbolizuje predmet prikazana misao analogijom metafore. Otud se, poetsko livenje Verice Tadić, može svrstati u fine radove, daleko raznobraznih flotacija i frakcionih destilacija. To dokazuju i stihovi, rekao bih, potpune metamorfoze, metamorfoze metafore, u pesmi "USTA":

 

                                      Larve

                                      Trenutka

                                      U

                                      Leptire

                                      Večnosti

                                      Prelaze

 

         I opet je tu prisutan, vešto oprobani recept iznenadnog obrta, od trenutka do večnosti, od larve do leptira, ponovo spregnute u binarnom fokusu metafore, kada larva - trenutak, postane leptir - večnost. Pesnik se bavi nesavršenim vremenom, vremenima u pokretu, onda možda možemo i sumnjati u potpunost ovog preobražaja.

         Svakako da ovakvo pesništvo možemo uvrstiti i čistu aleotofiliju ( prijateljstvo istine) i gnostološki je klasifikovati u leksiku bilja, tišinu, šapat, opet ponavljajući da je, gledano suštastveno, priroda polena binuklerna, odnosno po modelu gledana, sukobljena na unutrašnjem planu, fisiono rascepljena od supremacije ka frustraciji.

         Na tim limesima, kao i kod Oskara Elitisa, počiva i poetska filozofija Verice Tadić, u opsegu beskonačnog, u neprekidnom tečenju, u meljavi večnosti, klepsidri vremena, neopisivom intermedijarijumu, beskonačnom nizu polimetafora i njihovim preobražajima.              

         Opisano jednostavnim pojmom, poetski glas se odlikuje kompozicijom večne dijamorfoze:

                                     

                                      I smaragdne

                                      Kule

                                      Mogu da potamne

                                      Ako na njih

                                      Senku baca

                                      Rošav obraz

                                      Graditelja

 

                                      ("Tragovi  i senke")

 

 

 

 

                                      ili:

 

                                      Koliko

                                      Glagola

                                      U tkivu perfekta

 

                                      Tromb je u

                                      Venama eona

                                              

                                               (" La mort" )

 

Zbog eksponiranog motiva večnosti, to jest, bezvremenosti, ova poezija nosi u sebi i pregršt astralnih tvari otrgnutih od kosmogonije i predegzistencijalnog poretka nastanka sveta. U isti mah, ona ne pokazuje ni malo ponosa za takve suvenire univerzuma, idući do nihilističkih dubina, kompasom slutnji (La mort), jer Verica odavno zna: da u noći bivaju otkrovenja, a da se bezdan raskriva samo u poeziji kakva je ova, u spoznaji tragova i senki.

         Unutrašnji glas, rečit, tih, vokabular, šapat, a gotovo spreman da oštricom dekapitira umišljaj čitaoca, da se poezija uznela do latentne i opore patetično - melanholične simfonije. On poznaje da, istinu posle Sokrata i Hrista, brane i grade jedino pesnici noćnih ukora, opomena, žigosanih samoćom. Tako se i poezija Verice Tadić, može uvrstiti u apostolsku, naravno po opredeljenju, plemićku, to jest aristokratsku, po stilu i jeziku, motivima vrsnog aleotofila.

PELUDNA TIŠINA

I  LICE  I  NALIČJE

 

Olivera Vuksanović:

1. Časopis, Luča, (Godina XI  * Broj 2-3. *

Subotica, 2002. str. 114-115.

2. Časopis: LIPAR, Kragujevac

(Godina III * Broj 9 . 2001.* str. 39-40.)

 


Časopis, Luča, (Godina XI  * Broj 2-3. *)
XXXVI * broj 9. 2006. * str. 102-104.  

 

Časopis: LIPAR, Kragujevac
* (Godina III * Broj 9 . 2001.* str. 39-40.)
 

I  LICE  I  NALIČJE

 

Olivera Vuksanović:

 1.   Časopis, Luča, (Godina XI  * Broj 2-3. *

Subotica, 2002. str. 114-115.

2.  Časopis: LIPAR, Kragujevac

(Godina III * Broj 9 . 2001.* str. 39-40.

 

 

         Nije novo da posedovanje visoko izražene svesti o vlastitim poetskim mogućnostima predstavlja nemalu retkost među pesnicima. Ovaj prevashodni uslov odgovornosti najpre prema poeziji u nastajanju, potom prema poeziji u čiji kontekst ulazi , i nadasve, prema jeziku na kome je stvorena, upravo je najređi među onima kojima pisanje nije isključivo opredeljenje i poziv, a koji su više od ljubitelja poezije. Stanje u savremenoj srpskoj književnosti i izdavaštvu poslednji put sve zajedno nas opominje da ukoliko se poeziji istinski ne posvetimo, i za nas i za poeziju je bolje da ostanemo njeni predani čitaoci. Biti iskreni ljubitelj poezije mnogo je više nego biti amater, uprkos prvobitnoj srodnosti ovih reči (fr. amateur = ljubitelj). Istina, poezija nije profesija, ali isključuje amaterizam svake vrste.

         Napredovanjem između zbirki pesama Ostrva noći (1990) i Peludna tišina (2001) očitom u naporu da se eliptičnim izrazom ostvari mnoštvo disperzivnih značenja kojima podređuje formu i postojanim, ali ponekad nedovoljnim radom u jeziku i u metaforičnosti, koja je unekoliko još uvek isuviše transparentna, posedovanje poetske samosvesti i mere upravo potvrđuje Verica Tadić, jedna od pesnikinja kojima književnost nije poziv, ali jeste životno opredeljenje.

         Za razliku od prve zbirke u kojoj pesnikinja ispisuje neutaživu žudnju lirskog subjekta za ispunjenjem u odnosu sa drugim bićem, zbirka Peludna tišina je nastojanje da se opeva laž, u ovom slučaju bolje reči, odsustvo istine, pri čemu poezija nikako ne teži predstavljanju njene geneze, utvrđivanju uzroka i sameravanju posledica. Pesništvo Verice Tadić je ona nepronađena crna kutija:

 

         Nisu

         pronašli

         crnu kutiju

        

         Stoga osnovnu nameru ove poezije u sva četiri, a naročito u ciklusima Katalog igara i Nasmejane skice ne predstavlja razobličavanje laži i svega onoga što sa njom čini prirodnu celinu, već njihovo poetsko katalogiziranje kao prevencija mogućem i čestom zamenjivanju istinitog za neistinu i obratno. Činjenica da se laž i istina u vizuelno izrazitoj slici sveta, predočenoj u poeziji Verice Tadić, međusobno ne isključuju, posredno ukazuje da poezija za nju nije verbalni obračun već svojevrstan čin nepristajanja:

 

         Neuhvatljivom

         brzinom

         anfas

         u naličje

         izvrće

 

         Upitanost nad neposrednošću ovih oponenata dominantno je životno - poetičko pitanje, s namerom ostavljeno bez konačnog odgovora. Izbor biva prepušten čitaocu. Svesna, ne samo da u svakoj laži ima istine, već da u svakoj istini ima laži, pesnikinja ne presuđuje, ali nastoji da prevrednovanje ostvari uspostavljanjem različitih vidova odnosa prema l i c u   i    n a l i č j u. Dok u završnom ciklusu Nasmejane skice  izvlači konture lica (u pesmama Zubi, Oči, Usta, Kosa, Uši) , pridodajući i Govor kao suštinsko obeležje ličnog, u naslovu ciklusa Pro-mene  ob-lika zahvaljujući grafizmu i tipografskim rešenjima, kojima Tadićeva neretko pribegava radi umnožavanja smislova, javlja se višestruka mogućnost čitanja. Naličje u ovoj poeziji biva shvaćeno kao vrsta lica, ni bolje ni gore, već drugačije, a oboje kao dvojstvo koje svet održava u ravnoteži imenovanoj u naslovu. Zaokruženo pevanje Verice Tadić ishodište ima upravo u peludnoj tišini, onoj naročitoj nemosti koja je svojevrsno prenatalno stanje pesme kao najvišeg vida oglašavanja. Reč je zapravo o odsustvu zvuka koje oplođuje dugo prikupljani i samim tim plodonosni prah mudrosti, koji uvek prethodi tihoj, ali čujnoj poetskoj reči Verice Tadić. To što ista ta tišina ostaje i nakon stihova ove pesnikinje najmanje znači da se u njihovom čitaocu ništa nije dogodilo.

PELUDNA TIŠINA

ISTINA KAO LAZUR SVETLA

 

 Dr  Milovan Gočmanac:

„Oduhovljeni  lirski senzibilitet –  o književnom delu

Verice Tadić“, Svitak, Požega, 2012. godine, (strane 21-30)

 


„Oduhovljeni  lirski senzibilitet –  o književnom delu
Verice Tadić“, Svitak, Požega, 2012. godine, (strane 21-30)

ISTINA KAO LAZUR SVETLA

 

 Dr  Milovan Gočmanac:

„Oduhovljeni  lirski senzibilitet –  o književnom delu

Verice Tadić“, Svitak, Požega, 2012. godine, (strane 21-30)

 

 

            Verica Tadić je objavila zbirku pesama Peludna tišina 1) sa dvadeset osam  pesama raspoređenih u cikluse: Arhipelag intime, Pro-mene ob-lika, Katalog igara, Nasmejane skice.

               ''Senka koja pada na ovu knjigu jeste višeznačna ljubav autora koji želi da svet peva gradinarsku a ne epitafnu poeziju. Njena slutnja je, često, već postvarena misao, gnomastička zamislica jednog askete kome je u stegnutom izrazu svaka poruka odgovorna'' 2).  

             Moto zbirke Peludna tišina je: ''Ko u sebi ne nosi nebo uzalud ga traži u svemiru''. To je misao nemačkog književnika Ota Ludviga (1813-1865).

            Cela zbirka je naslovljena prema naslovu pesme Peludna tišina iz ciklusa Pro-mene ob-lika.

             Naslov ciklusa, to jest njegov signalistički izgled, govori višedimenzionalno, u dva i više smislova. Čitalac tumači višedimenzionalnost signalističke poruke odvajanjem delova reči uobičajenih značenja u svakodnevnom govoru. Najpre ih nalazi u grčkoj reči pro, predlogu u značenju: pred, ispred, pre, i u latinskoj reči pro, predlogu u značenju: za, prema, i genitiva lične zamenice prvog lica jednine. Uobičajena je reč promene. Uobičajena reč oblik podeljena je na njene drugoznačnije sastavne delove iz kojih je reč nastala. Ob je predlog korišćen najčešće sa akuzativom i lokativom. Tako je promena oblika postala višeznačna signalistička poruka od spoljašnjeg ka unutrašnjem liku u ljudskom biću, u njegovoj slojevitoj osećajnosti.

    Pesma Peludna tišina je jedan od najlepših primera unošenja vizuelnih elemenata, što je takođe komponenta signalizma. Eliptične stihove pesnikinja ređa po vertikali pesme, služeći se signalističkim stilskim metodom vizuelizacije osnovnog i unutrašnjeg smisla:

 

            Istina je

            dovoljno

            hladna

            i

            spremna

            za obdukciju

 

            Laž

            čeka

            u

   

            r

            e

            d

            u

 

            Znakovi interpunkcije su ovom savremenom pesničkom izrazu na bazi vizualizacije i odgovornog iščitavanja pesme u svim pravcima i značenjima suvišni, pa i pesnikinja lišava stihove sputavanja. Već iz ove pesme sagledava se značenje cele zbirke: traganje za istinom, osuda laži. Istina je hladna, mrtva. U sredinama gde svi lažu istina je osuđena na samouništenje.

            Piše slobodnim stihom oslobođenim jednakog broja slogova, rime i znakova interpunkcije. Strofične celine formira eliptičnim stihom sa naglaskom na formalno i logičko mišljenje uz redukciju emocionalnog sloja. Ne stvara čvrste silabičke forme. Stihove razlaže i u vizuelnoj vertikali radi stvaranja optičkog efekta. Njen inovantan pristup stihu zasniva se na optičkom i grafičkom razlaganju reči radi usložnjavanja njihovih smislova. Iz tih osobina proističe inovantnost njene moderne poezije i širina estetskog volumena.

            Pesnikinja sledi neomanifestni darovito i veoma bogato asocijativni esej Dragana Jovanovića Danilova (1965) Kult čitanja poezije 3), to jest osnovne poruke apsolutne poezije na kojoj Danilov insistira da bi se sama poezija iščupala iz rustikalne osrednjosti.

            Bogatstvom asocijativne nadarenosti i poznavanja svetske i domaće književne i opšte umetničke misli, na čemu svoj esejistički dar zasniva i Verica Tadić, Danilov daje niz korisnih manifestnih sugestija pesnicima svoga vremena. Protivan je vraćanju naraciji u poeziji, pledira na potrebu izlaska srpske poezije iz utočišta u ''srednjevekovnoj kuli od slonovače'', apeluje na potrebu vraćanja poezije ljudima ''i glasnim kazivanjem probuditi u njima onu iracionalnu klicu radi koje i postoji svet, ljubav, lepota, nežnost,,, i kategorično zaključuje:

            ''Danas gotovo da ne postoji ni ona buridanovska dilema da li pisati pesmuljke o praznini i ispraznosti sveta, ili pisati `apsolutnu poeziju`. Najveći broj pesnika se priklonio onom prvom...''.

            Danilov insistira na vraćanju eureole uzvišenosti i pitijskog zanosa poeziji, i kazivati je svojim emocijama, ritmom pesnika, čarobnim govorenjem poezije, a ne ispraznom, površnom glumom, i insistira:

             ''Osnovna i suštinska misija čitanja poezije jeste da zavodi slušaoca u život, dok kič turbo-folk đubre zavodi rulju u smrt''.

            Reč pelud pominje poredbeno i metaforski, i metonimijskom personifikacijom u svojoj neomanifestnoj, a pežorativno pretećoj tvrdnji:

            ''S toga, poezija ne postoji samo da bi bila čitana, poezija postoji i zato da u dubokoj kosmičkoj osamljenosti čita nas, naša lica i naše posmrtne maske, koje su poslednja naša lica, poslednji orgazam, lica-tabui što sadrže čitav protekli život, proboden u svesti kao leptir čiji peludni šapat traje večno, uprkos tišini iza ogledala, iza opustelog,,.

            Kosmizam, kult čitanja i slušanja, eros,- prepoznavanje premise iz manifestnih eseja književnih pokreta i škola iz perioda između dva svetska rata, ovaploćuju se u nadahnutijem kultnom tretmanu čistog platonizma i erosa, apsolutne poezije, čije je krajnje ishodište, kao i svake druge umetnosti, u muzici, na pragu trećeg hiljadugođa brojanja nove ere.

            Metaforička i metonimijska ogra rečju pelud, prepoznatljiva iz Krležine rečenice ''To što vi dodirujete vrškom svog... pitanja... to nije pelud na leptirskim krilima'' 4), je sličan peludski šapat, peludna kosmička tišina zbirke pesama Jovana Jovanovića Danilova, poklon i dar darovitog pesnika isto takvim, darovitim, slušaocima, i peludna tišina zbirke pesama darovite poetese Verice Tadić. Prva u baršunastom, govorljivom, asocijativnom bogatstvu smislova i estetskih slika, druga u eliptičnom signalističkom slogomerju takođe bogato asocijativnih formula i poruka.

            Reč pelud u botaničkom značenju je cvetni prah koji se nalazi u prašniku, svrha mu je oplođivanje biljke, a drugo značenje je prah koji što prekriva. Pisci ovu reč vešto koriste u estetskom kazivanju posredstvom naknadnih, novih poredbenih smislova, po unutrašnjoj smisaonoj i emotivnoj vezi.

    Signalistička vizuelizacija stihova pesme Crnokljuna jata, prve u zbirci Peludna tišina i u ciklusu Arhipelag intime, ocrtava beskraj pustinje sa oštrim putevima poput zmijinog kretanja u begu od zla. Sažeti stihovi i na po jednu reč složeni su u vizuelizaciji krivudavih oštrih linija, do izraza:

 

            Put svoj

            Jedem

            I kroz

            Pesak

            Zmijama

            Se nudim

 

             U pesmi Opsene istog ciklusa opeva bežanje od progonitelja u stalnom i konačnom iščekivanju da će lov prestati kada istina budućnosti zasvetli punim sjajem: azura, to jest, nebeskog plavetnila. Sama reč opsena ima značenje varke, obmane, priviđenja, utvare.

 

            Na poljima

            crnim

            lovcima

            sam

            na

            nišanu

 

            Dok mi

            glava

            sa

            ramena

            pada

 

            BELI

            potez

            odigraću (...)

 

            U zenici

            futura

            kao lazur

            istina

            će

            da

            zasvetli

 

            Pesnikinja govori u ime svoje i u ime simbola i znamenja naroda kome pripada, imajući u smisaonoj relaciji pesničke misli društveni trenutak u kome se ona i njen narod nalaze. Vreme koje dolazi, buduće vreme, po njenom naslućivanju, zasvetleće istinom punim sjajem na strani njenih optimističkih iščekivanja.

            U obećani i proklamovani epitet ''nebeski'' kao budućnost naroda, od početka desetog desetleća dvadesetog veka, kada je pentagram, simbol ljudske materijalne jednakosti i ravnopravnosti, simbol čoveka, rada i stvaralaštva, i bratstva i jedinstva među narodima, zamenjen simbolom nemanjićkog despotizma i dvogube moći, belim dvoglavim orlom,  poverovali su mnogi srpski pisci i odali se emfatičkoj patriotskoj poeziji i prozi, često i sa empatičkim prizvucima.

            Cvetne motive pesnikinja obavija nežnošću svile. U pesmi Ružičasti ples koracima dinamičnog plesa u proticanju vremena, u ritmu sambe i rumbe, dinamičnom vitlanju u zagrljaju, motivi ljubavi i sad spavaju, zagrljeni,

 

            Na latima

            egzotičnog

            cveta

 

            Reč lat u Vukovom Rječniku ima značenje vlati. Pesnikinja je upotrebila novu reč lati u značenju latice, listići cvetne krunice. U pesmi dominiraju fluidni, peludni, igrivi, nežni motivi balskih delova odeće. I sama reč pelud ima višeznačno, ali smisleno značenje u celoj zbirci. Njeno bukvalno značenje je cvetni prah na prašniku  cveta svake biljke. Pesnikinja se pridržava pravila: Reči treba meriti, a ne brojati,- što je već u poslovičnom narodnom izrazu.

             Pesma Majski cvrkut je ljubavna i najoptimističnija, sa blagim nijansama osećanja haiku stiha. Ova pesma pruža čitaocu optimizam prolećne ljubavne sete, koja sažima ljubavna idilična osećanja, što je za nijansu odstupanje od osnovnog tona zbirke, a taj ton je dinamična tragalačka nit za istinom u galimatijasu laži i opsene. Pesnikinja opeva sunčane motive osmeha i susreta:

 

            U osmehu

            sunča

            nam

            se

            susret

 

            Naslutne misli započete mirisom narandži sa dlanova, dok lebde na krilima majske ptice, duge zime slute. Jer tada arhipelag usana izbledi i ostare reči, a one se moraju slušati, kao i:

 

            Slušaćemo

 

               Kako

               s harfe

               lahora

 

            Svileno i meko

 

                Majski

                cvrkut

               bruji

 

            Iz ove naslutne poraženosti izvija se ton haiku lirike, ton majskog cvrkuta u bruju prolećne cvetne lepote i mladosti.

            U pesmi Školjke sa Itake je u metaforskim i simboličkim sferama sumatraizma Miloša Crnjanskog (1893-1977), ali kod pesnikinje prostranstva su šira:

 

            Galebovi

            duše

            na

          pučini

          šire

          krila

 

             Pesma govori simbolima masline, antičkih umetničkih vrlina, čuvanja ljubavi do sledećih susreta, simbolima jedara, bure, ugrađenim u metaforičku stilsku slikovitost. Jedan aluzivni simbol je i Itaka, na koju će masline u njenim koracima mirisati u iščekivanju brodova:

 

            U

            školjkama

            ispod stena

          vernost

            sačuvaću

 

            Itaka je ostrvo u Jonskom moru, a u Homerovom spevu Odiseja to ostrvo bilo je Odisejeva otadžbina, plodna maslinom i grožđem.

            Svaka pesma zbirke Peludna tišina je Dugo putovanje istoimene pesme, kojom doznačuje smisaonim i signalističkim znacima sažete rečitosti na jednu reč u stihu, i dugo putovanje kroz višeslojnost stilskih i i smisaonih perspektiva.

            Poetesa Verica Tadić opeva sva ljudska stanja u poniranju za osnovnim smislom postojanja i uslova opstajanja. Pesnikinja opeva jednostavnu istinu života, koja je takva kakva jeste u stalnom dijalogu života i neživota, života i smrti, istine i laži, mada se ne treba lišavati borbe za istinu i težnju za ljubavlju.

            Vladimir Stanković (1932) je u zbirci Dugo putovanje (1979), umesto predgovora napisao pesmu od samo jednog stiha:

            Svaka reč je dugo putovanje.

            To je predgovor zbirke pesama koje čine po jedan, dva, a najviše po tri stiha. Njegove pesme, kao i pesme Verice Tadić, su škrte na rečima, a bogate smislovima. To Vukovo pravilo primenio je Ivo Andrić (1892-1975). 

            Akustičkom vizuelizacijom signalističkih poruka i govorom reči u značenjskom nizu svake pesme ''dugog putovanja'', pesnikinja Verica Tadić u zbirci Peludna tišina uključuje čitaoca u svoj intimističko-stvaralački napor, u sve svoje emocije i estetičko-umetničke predispozicije. Tako i sami čitaoci postaju pesnici u suživotu sa pesmom koju doživljavaju svim čulima: govorom, sluhom i vizuelizacijom. Samim tim je poezija ove pesnikinje darovita u svojoj originalnoj metaforičko-stilskoj opservaciji životnih istina.

 

_____________

    1) Verica Tadić, Peludna tišina, Svitak, Požega 2001.

    2) Milijan Despotović, Poezija oprezne ruke, Verica Tadić, Navedeno delo, 68.

    3) Dragan Jovanović Danilov, Duboka tišina, Kulturno prosvetna zajednica, Užice 1996, 7-23.

    4) Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, Matica srpska, Novi Sad 1971, 4, 381.

PELUDNA TIŠINA

 TIHA  ORKESTRACIJA 

MATERNJE  MELODIJE

 

Milosav Đalić:

Časopis Stig, Malo Crniće, (godina XXXIII * broj 89), mart, 2003. godine (strane  85-86) 

 


Milosav Đalić:
Časopis Stig, Malo Crniće, (godina XXXIII * broj 89), mart, 2003. godine (strane  85-86) 

 TIHA  ORKESTRACIJA 

MATERNJE  MELODIJE

 

Milosav Đalić:

Časopis Stig, Malo Crniće, (godina XXXIII * broj 89), mart, 2003. godine (strane  85-86) 

 

 

                Posle melanholične i osebujne, toplo i iznijansirano sročene i u stih pretočene zbirke pesama "Ostrva noći", čačanska pesnikinja srednje generacije, Verica Tadić, posle duže pauze u kojoj se stvarao i rađao svojevrsni kamen mudrosti, alhemičarski vispreni kov, objavila  je lucidnu i zapaženu od strane kritike i čitalaca knjigu pesama melodijske provijencije pod simboličnim naslovom "Peludna tišina". Tolika pauza koju je u srpskoj poeziji znao da pravi samo Vasko Popa, nije bila uzaludna u slučaju pesnikinje Verice Tadić: svojim istančanim pesničko - esejističkim nervom dosegla je onu tišinu večnosti, nepatvorenu kao i samo ljudsko biće, kao alhemičarska zlatna nit onog rudnog bogatstva koje se može iščupati samo iz kolektivno nesvesnog i predvorja arhetipske slike naših predaka, u jungovskom smislu predodređenog u zov pojca i "kliktaj smrtnoga sa burnoga brijega našega", kako je slikovito Njegoš okarakterisao poetu.

            U "Ostrvima noći" Verica Tadić je samo nagovestila svoj "osebujni talenat" (Igor Mandić), nepatvorenom lirikom ljubavno-ustreptalih trenutaka, sanovitim snoviđenjem u carstvu tišine u večnom čekanju, u pesku vremena i vode uzburkane. Sve je to blago, toplo i lepo sročeno u nevezanom stihu maternje melodije u kome je pokazala da je život samo pokošena trava, što bi filozofi rekli da "nije život što i poljem proći". Nevezani stih, izlomljen u konsekvence semantičkih preambula, sa aksiološke strane gledišta, topografski, frenetično, diluvijalno, ona pretače neospornom snagom svoga retkoga i plemenitoga metala što se zove  talant, u zlato, svezu i uzicu potonje zbirke, nastale od predaka za potomke, preko rezbarije Veričinih tkanja pređe vremena, često izatkane od smilja i kovilja "romoranki" jednog Đorđa Kodera, preko slavne tradicije - najbolje u svekolikom srpskom pesništvu - stražilovske linije, koja ide od Branka Radičevića preko Crnjanskog, Milana Dedinca, Desanke Maksimović - i do najnovijih - Raičkovića, Aleka Vukadinovića, Slobodana Rakitića, Manojla Gavrilovića, Radomira Andrića i Vladimira Jagličića.  

            Taj sušastveni zov iz daljina u kontekstu pesme Verice Tadić, na najbolji tradicionalni način iz srpskog pesništva, izvlači "pelud" koji je samo prividno i privremeno tišina, ona je pre svega glas tamnoga zvuka iz tamnog vilajeta maternje melodije koju je ovekovečio Momčilo Nastasijević. Pesnikinja koja izvanredno peva zlo ne misli, što bi rekao Andrić, i njeni stihovi su puni "mleka iskoni", kako bi rekao Miodrag Pavlović, jedna topla materinska ruka koja obasipa znatiželjnog čitaoca i kao vilinska povesnica "mije sa obadvije", žuri u nehat vremena, u proplamsaj iznedrenog melosa  srmene klavijature u slavi i duhu rime i ritma, "nejasnih nijansi" što noć pretvaraju u dan, zlo u dobro, iverje u perje, nagon i strast u ljubav toplog krila Erosa nasuprot izanđalom i u poetici gotovo odbačenom Tanatosu. De fakto, pesnikinja je obavljala primarni književnički posao upoređujući enormnu stvaralačku energiju sui generis u stihove priljubljene i naklonjene životu koji se, kao poruga svetu i svemu, troši nemilice svakoga dana. Ne peva li ona odu prolaznosti života, zapevku včnosti kao memento jednom novom postojanju sveta, u vatri duha i njegove trijumfalnosti nad trošnom energijom? Nije li ta pesma kao i život sam, prolazna ali lapidarna kao kamen u Počitelju?

          U pesmi Crnokljuna jata u najboljem ciklusu zbirke Arhipelag intime pesnikinja se nadpevava sa vremenom i postaje autentični "pevač donjih svetova" koji ne može a da se, poput Orfeja, ne osvrne još jednom. A to osvrtanje  ne vaskrsava Orfeja kao biće ništavila već kao princip delotvorne poetike i njene razuđene energije. Pesnikinja sledi svoj put predački, iz davnina, koji je popločan zmijskim jatima, tegobama i teskobama, u koja se pesnikinja razlaže na obe strane - pro et contra - u šibu likovnoh proplamsaja i peludu muzike koja ima svoje korene u Manovom Doktoru Faustusu ili onom prezvičerenom Geteovom Faustu koji je prodao dušu đavolu, što je u umetnosti već postalo spiritus movens tragedije i trajanja pod potamnelim zvezdama i potonulim srpovima meseca. Pesnikinja nadilazi samo vreme i njegove efemerne trenutke, oživotvoruje sjaj u predosećaju budućnosti, svetli put istine kojima hodi danima i noćima, dnevima i mrakovima, "lovcima na nišanu" - što bi rekao Nastasijević "love a ulovljeni" i ona ne pruža šansu ni putokaz sa toga puta; a kako bi kad je on smrtan, blizak končinama ljudskog sozdanija koje grede đavoljim repom iz koga kulja tišina peludne reminiscencije. Ali ovde je đavo samo šegrt u rukama pesničkog majstora, vatrena pramaterija pramajke amebe koja svetu na vidiku opet svaku naznačenu materiju pretvara u mistiku i oblandu Duha (Opsena).

        Na kraju će "ipak istina da zasvetli" , poručuje nam jedna pesma, pa je očigledno da je reč o izuzetno dobroj modernoj poeziji, sređivanje haosa u životu i prirodi, snažan osećaj smisla za detalj, za minijaturu od koje se pravi pompezna autentična pesma (Tragovi i senke) . Pesničke poruke su kao darovne snohvatice pesničkog vjeruju životne istine čiji je raison d' etre zemlja, preci, subjektivno pesničko Ja i duša čovekova. U tome konglomeratu treba tražiti osnovni modus poezije Verice Tadić, koja piše i izuzetno dobro eseje, čiji se jedan minijaturni pragmatični eho naslućuje gotovo u svim njenim pesmama; kao da ponekad hoće da kaže ono što je i naš značajni pesnik Dragan Jovanović Danilov kazao da je "esej najteži književni rod" . Kroz sliku i muziku pesme Verice Tadić predstavljaju zrelu i dobro promišljenu realnost (Ružičasti ples). Poetičesko njeno sozdanije se ne predočava onima koji ne umeju da čitaju ovu i drugu poeziju; potrebno je jedno znanstveno iskustvo, poimanje poetike nadrealnih prostora, nebeskih uzli koje se leno baškare pod sohom nebeske kadionice, koja vodi ruku pesnikinje možda ka slavjanskoj tuzi ili vezu Jefimije, iliti pak molepstviju ojađene i usamljene usred dvora na Skadarskom jezeru, talentovane pesnikinje sa Lazarevog, očevog dvora, Jelene Balšić Stratimirović.

        U slučaju pesnikinje Verice Tadić praktična analiza umetnika pokazuje uvek koliko je jak nagon umetničkog stvaranja koje izvire iz nesvesnog, njenog esejističkog pasaža, i isto tako koliko je on ćudljiv i svojevoljan. To je neukrotivi talenat koji odoleva svemu. Zar tolike biografije umetnika nisu pokazale već davno da je njihov stvaralački nagon bio tako silan da je prigrabio čak sve što je ljudsko u njima i stavio u službu dela, čak i na račun zdravlja i obične ljudske sreće. Nerođeno delo u duši umetnika je prirodna snaga koja se probija ili tiranskom silom ili onim suptilnim lukavstvom svrhe same prirode, bez obzira na lično dobro i patnje čoveka koji je nosilac stvaralačkog. To stvaralačko živi i raste u čoveku kao drvo u zemlji, kojoj ono oduzima hranu.

        Sa malo reči se vešto i sve kaže u pesmama Verice Tadić. Njen ego je lirska minijatura obojena slikarskim bojama pozne jeseni, kako to pokazuje njena pesma Letnji akvarel. U Bumerangu ona se dodiruje sa Večnošću i svim onim što je obeležava kroz duhovničku formu okrepljenja i isceljnja: "Na Gospoda / ko / ruku /podigne / prvi strada". Ili: "Svevišnji bi / oprostio / da se /priča / ne ponavlja". U ciklusu "Katalog igara" se nazire poezija žudnje, čežnje i fleksibilnih minijaturnih tokova u prirodi, kao večnoj inspiraciji i muzi svih pesnika, u svemiru kao i u svakodnevnoj stvarnosti. Svaka pesma u ovoj zbirci je samo jedan tren, trepet, zanos, torzo, kroki u detalju, i ona ne pretenduje na večnost i dugotrajno trajanje vremena koje ona peva: "ovde je trenutak trenutkom miniran, ovde je vreme kao eksplozivna materija" rekao bi povodom ovih stihova poljski pesnik Julijan Pšiboš. Dakle, raspete mreže vremena dovikuju u prazno, stvari se povlače na periferiju sa otvorene scene ( Licemerna rukavica) .

        Sažetost, kao sublimirana forma karakteriše ove stihove koji, kako rekosmo, postaju mali eseji. U njoj ima mitskih nijansi, više nagoveštaja nego samoga mita koji pokazuje i dokazuje da je postojao i pre nauke. Takva poezija kao što je ova Verice Tadić, tananim nitima je povezana sa prošlošću, sa tradicijom; sažetost kao sublimirana forma se nadovezuje na filozofsku premisu da iza svake dobre poezije treba da stoji dobra filozofija. Čovekova duša je često od srži i srčike vitaliteta duha, rekvizit psihološke poente u stihu, sublimiranost u izrazu. Stoga se za ovu poeziju može reći da pokazuje i psihološke nijanse i odrednice.

        Poezija Verice Tadić se uklopila svojim pevanjem i angažovanjem u onu davno izrečenu Geteovu misao: "Ispunite svoj duh idejama vašeg doba i delo će doći". Takođe uklopila se i u misao Jovana Dučića "da je poezija kao magija sveta", ili pak od svega onoga što izvire ispod šinjela P. Salinasa da je "poezija pustolovina u potrazi za apsolutnim". Ona je, dakle, duboko individualan čin kao rođenje ili umiranje, prsten na kružnom prstu života i smrti.